Zahvalan sam i roditeljima, i društvu, i svima koji su uticali na mene da upišem vojnu školu, iskren je dr Udovičić
Detinjstvo je proveo na selu u velikoj porodici. On, dva brata i još šest sestara, dok su sva deca letovala, oni su raspuste provodili radeći na njivi i čuvajući stoku. Kaže, iako teško detinjstvo, bilo je srećno. Kao dečak maštao je da postane pilot, a onda ga je jedan pokvareni zub odvratio od vazduhoplovstva. Kako je bio dobar matemetičar mislio je da će se baviti time, ali put ga je odveo u Vojnu školu, zatim na Medicinski fakultet, da bi na kraju aneseziologija odabrala njega.
Iz porodice je poneo vaspitanje da sluša, bude pošten i da poštuje starije, u vojsci se formirao kao ličnost, a na fakultetu je zasnovao porodicu. Dr Ivo Udovičić, načelnik Klinike za anesteziologiju i intenzivnu terapiju VMA, i nekadašnji komadant kovid bolnice Karaburma za “Telegraf” otvoreno govori kakvo je bilo njegovo detinjstvo, kako je tekao profesionalni put, ali i šta radi sada kada smo sa koronom završili.
-Trenutno radim kao načelnik odeljenja za intenzivnu terapiju, odnosno hiruršku intenzivnu negu. Mislio sam da posle onog vremena provedenog na Karaburmi da ću moći lakše da se vratim starom poslu. Međutim, priznali to ili ne, taj period od dve i po tri godine ostavio je na nas posledice, kako to kažemo burnout, odnosno sagorevanje. Trenutno rukovodim šok sobom, odnosno radim u šok sobi, posao koji sam radio pre kovida. Izuzetno težak i odgovoran posao jer u jedinici hirurške intenzivne nege se leče najteži pacijenti.
Krenimo od vašeg detinjstva, pošto znam da imate vrlo zanimljivu životnu priču. Kao dete, o čemu ste maštali, a kako vas je život vodio?
– Maštao sam da postanem pilot. To je zanimljiva priča. Ja sam dete sa sela, rođen sam u Kaknju, 1965. godine. To je jedan živopisan kraj, prebogat rekama, brdima, planinama, zelenilom. Selo koje je bilo jako živo i bilo je puno dece. Imao sam bezbrižno i lepo detinjstvo s jedne strane, ali i naporno. Potičem iz mnogobrojne porodice, imam dva brata i šest sestara. Imali smo puno zemlje, stoke, krupne, sitne, svi smo mi radili, braća i sestre, ali smo se istovremeno svi školovali. Moj otac je jako vodio računa o tome da se svi školujemo. Od kad znam za sebe uvek sam nešto radio, Išla mi je škola, posebno matematika, fizika i tako sam bio najbolji matematičar na opštinskom takmičenju, na regionalnom takmičenju. Ali, posmatrajući avione na nebu sa svojim drugarima maštali smo o tome da ćemo postati i mi piloti. I negde pred kraj osnovne škole došao je konkurs. Direktor škole me je pozvao rekao da ima da nam ponudi tu opciju da idemo u Vojnu školu i da biramo, jer je velika ponuda raznih specijalnosti bila. I naravno ja sam hteo da budem pilot, još vojni pilot, to je tek za mene bilo ostvarenje sna.
Šta se vas je sprečilo da postanete pilot?
– Sećam se da su mi rekli da imam jedan kvaran zub i da ne mogu biti pilot. Ja sam razmišljao šta da radim, ali možda će biti neka druga šansa. Ali s obzirom na moje karakteristike koje je komisija imala ispred sebe, tad su rekli – vi ste dobar učenik, imamo sve ovde lepo napisano pa možete da izaberete neku drugu vojnu školu. Meni se dopala Sanitetska srednja vojna škola. Na selu su, pop, učitelj i lekar sve, to su tri osnovna zanimanja, a pošto sam bio sa tatom, odmah je rekao, to ćemo. I onda sam otišao u Novi Sad, čisto iz one dečačke radoznalnosti, ajde da probam, mislio sam da neću proći sve te testove i šta se tada radilo. Bilo je 600 i nešto kandidata, a primao se 21. Sve su to bili najbolji đacii, najuspešnija deca iz bivše SFRJ. Očekivao sam da neću proći tu, pa kad sam se vratio kući, upisao sam Tehničku školu. Međutim, jednog dana maše otac plavom kovertom i kaže primljen si u Vojnu školu. I tako je sve počelo. Vojna škola je trajala četiri godine, to je zaista nešto što ne može rečima da se opiše, to su četiri godine vojnog roka. Prošli smo kompletnu vojničku obuku nekoliko puta.
Imali ste 15 godina, kako ste uspeli to da iznesete?
– Nisam čak bio ni fizički dovoljno razvijen, tek u Vojnoj školi sam se fizički razvio, imao sam tada samo 165 centimetara, mislio sam da me neće primiti jer sam bio mršav i nizak. Sećam se samo prve vežbe, to je bio februar, mesec 1982. godine. Znači još nismo bili ni godinu dana u vojnoj školi, to je kada smo položili zakletve, one osnovne stvari iz vojničke obuke prošli, imali smo sećam se jedno jutro na uzbunu. I ujutro u 4 sata nas bude, februar mesec, mislim da je to najhladniji februar ikada za koji ja znam, sećam se da je bilo minus 17 stepeni. Tada smo imali vežbu gde smo ostali 15 dana, i onda se pokazalo kako se radi i na koji način možeš pokazati koliko si izdržljiv, snalažljiv i sposoban.Dobili smo lopate, krampove i sve ono što ide, kako bi kopali zemunice. To je vreme koje današnja omladina ne može uopšte da shvati.
Kako je došlo do prvog posla i šta ste radili?
– Pa, posle vojne škole, kao dete iz Bosne, mislio sam da idem u Mostar, Banja Luku, Sarajevo, ali put me je odveo u Pančevo. Kažu meni, ti si dobar pitomac, ideš u Pančevo to ti je blizu Beograda, u Beogradu je medicinski fakultet i ti treba da studiraš.Ja sam došao u Pančevo i naravno odmah sam spremao prijemni za medicinski fakultet, bilo je pravilo, najbolji iz klase, dva, tri najbolja iz klase imaju pravo da studiraju medicinu. Svi ostali ostaju kao medicinski tehničari. Iako sam došao da radim sa nepunih 20 godina pod svojom komandom, imao sam 30 vojnika i bio sam zadužen za njih. Da im organizujem život i rad i sve u toj garnizonskoj ambulanti, to je bila velika garnizonska ambulanta u Pančevu, pokazna brigada i moralo je sve da bude kako treba.
Da li vam je bilo teško da fankcionišete tako?
– Nije mi palo teško, navikao sam da radim. Otac je bio strog, bio je pošten i kada on kaže da to mora da se radi, to mora da se radi. To je bio posao svakodnevno. Ono što sam jednom napomenuo, dok su svi išli na more i na odmore, leto dođe, svi planiraju gde će da idu po nekim raspustima, a nama se znalo leti su najveći poslovi na njima. To je košenje, kukuruz, pasulj i sve ostalo, tako da i dalje je tu stoka koja mora da se čuva, mora da se hrani, pa onda ide branje voća, povrća i sve ostalo to. Bilo je puno poslova, ali bilo je lepo. Tako da i taj posao koji sam naučio u detinjstvu, sve te obaveze koje sam imao u detinjstvu, sam preneo i verovatno zato je i taj moj put bio određen da uvek sam bio odgovoran prema sebi, prema drugima i prema obavezama, prema poslu. Mislim da mi je to olakšalo ovaj put.
Rekli ste da je anesteziologija izabrala vas. Kako se to desilo?
Pa kao što je i Sanitetska srednja vojna škola meni izabrala tako je i anesteziologija izabrala mene. Posle završenog Medicinskog fakulteta u Beogradu ovde, to je naš civilni fakultet, naravno, naš vojni ovde još nije bio tada. Posle završenog fakulteta mi lekari smo imali obavezu da radimo. Ja sam tri godine proveo u garnizonskoj ambulanti. Bio sam načelnik Sanitetske službe. To je bio veliki garnizon, preko pet hiljada vojnih osiguranika je bilo. To je ono što ja sadašnjim mladim generacijama govorim, treba prvo da odrade opštu praksu. Tri godine sam radio u Vršcu i zahvalan sam tome, malo sam kasnio sa specijalizacijom, ali mi to nije smetalo da postignem sve ovo jer kad se dobro organizujete i kad ste ambiciozni i vredni, postignete sve u životu. Posle tri godine imao sam pravo da biram specijalizaciju to je bio konkurs za vojne doktore Hteo sam da budem nefrolog, dermatolog, ali anesteziologija mi je ponuđena i ja sam prihvatio. O anesteziji ništa nisam znao, ali sam polako ušao u sve to i smatram da je pravi izbor. Zaista sad kad bih ponovo birao, nverovatno bih to isto.
Vratimo se na vaš fakultet. Vi ste se oženili dok ste studirali?
Da, ja sam se oženio odmah, u stvari to je bila ljubav pre fakulteta, pa je nastavljena i tokom fakulteta. Iako sam imao 20 godina, bio sam tada već mnogo zreliji u odnosu na svoju generaciju. Oženio sam se na drugoj godini, a sina sam dobio praktično kada sam upisao treću godinu. To je za sve moje kolege bilo malo čudno, ali planski je bilo i prvo dete, sin. Planski je bilo i drugo dete, ćerka, dakle imamo dvoje dece. Malo mi je falilo vremena za predavanja jer su mi deca te prve godine jedno i drugo menjali noć za dan, noću su plakali, bili budni, a preko dana su spavali. Međutim, onda sam noću morao da budem budan zajedno sa njima, pa su me u šali prozivali kao spavalicu. Ali, ja sam vojnik, izdržao sam sve i uklopio. Prosto, moralo je tako, ako ne dam godinu u roku, nisam mogao da da obnavljam godinu, i tako sam sve završio u roku.
Koju poruku šaljete vašim mlađim kolegama? Bilo da žele upisati vojnu školu, ili da postanu vojni lekari, anesteziolozi…
– Ima mnogo saveta, to je opet dugačka priča. Pre svega, ajmo od vojnih škola. Zahvalan sam i roditeljima, i društvu, i svima koji su uticali na mene da upišem vojnu školu. I ni za čim ne žalim. Ta vojna škola je od mene napravila čoveka, napravila je ozbiljnu i odgovornu osobu. Utrila mi put za dalje napredovanje i u službi, i u nauci, i u svemu. Vojna škola vam pruža neverovatne mogućnosti, neslućene mogućnosti da se razvijate u kom god pravcu želite. I u ličnom i u profesionalnom. Za sve ima i vremena, i prostora, i za druženje, i za ljubavi, i za roditelje, prijatelje, za sve ono što vam zanima, za putovanja… U isto vreme vam vojna škola pruža neslućene mogućnosti. Imate dobro organizovan rad, imate dobro opremljene kabinete, imate dobre nastavnike, profesore, stručnjake, imate nezaboravno drugarstvo i druženje, imate nešto što vam ostaje za ceo život, tako da svima preporučujem. Za anestezijologiju mislim da ljudi moraju biti posebni. Kad radite ovaj posao, u šok sobi se ljudi bore za život. Oni su na tankoj liniji. Tu nekad minuti odlučuju, zato morate znati da li ste za taj posao ili niste. Lično ja, volim svoj posao, radim ga marljivo, ali jedna stvar mi je najteža, kada moram izjaviti saučešće
Bili ste i u misiji u Čadu. Kakvo iskustvo nosite odatle? Koliko vam je to pomoglo kasnije tokom karijere?
– Došao je poziv i ujutru nam je šef samo rekao treba da odredimo ljude koji trebaju da idu u humanitarnu misiju u Čad. Ide se sa norveškim kontingentom i treba da se spremimo da idemo na pripremu u Norvešku mesec dana, a potom se ide u Čad. Tu sam bio ja i kolega Aleksandar Vranjanac, takođe anesteziolog. Najteže je bilo što smo se spremali na minus 30 stepeni, a otišli smo na plus 50 stepeni. Ja sam bio vođa tima, imao sam dva hirurga, dve instrumentarke… Sećam se išli smo iz Čada posle u Centralnu Afričku Republiku, imali smo blizak susret sa borbenim dejstvima. Kasnije smo za taj naš rad dobili medalju, odlikovani smo od norveške države, odnosno od norveške vojske i Ujedinjenih nacija.
(Telegraf.rs)
