„Kada sam postala punoletna iz dosijea sam saznala da imam braću i sestre i jako bih volela da ih upoznam. To mi je u isto vreme i najveća želja i najveći strah“ – priča Suzana Marković koju je majka napustila.
„Kada sam postala punoletna iz dosijea sam saznala da imam braću i sestre i jako bih volela da ih upoznam. To mi je u isto vreme i najveća želja i najveći strah“ – priča Suzana Marković koju je majka napustila.
Imala je samo četiri godine kada je čula poslednje majčine reči: „Sedi tu, sad ću da dođem“. Suzana se toga ne seća, ali je tako pročitala u policijskom dosijeu. Odatle je saznala da su baš tako policiji izjavili ljudi koji su tog dana, 28. decembra 1988. godine, sedeli u čekaonici jedne bolnice na beogradskom Dedinju. Drudi su pak rekli da su videli devojčicu koja sedi sama na klupi i po koju niko ne dolazi.
– Bila sam zaista mala i imam samo nekoliko maglovitih slika svog detinjstva pre nego što me je majka tako napustila. Sećam se žene crne duge kose kako okrenuta leđima kaže – hajde da jedete. Zanimljivo je da se sećam te množine. U glavi su mi slike kako u krevecu skačem sa još jednim detetom, kako se penjem na neke velike stoloice sa ostalom decom i sedamo za sto. Sećam se i zavese na nekom otvoru bez vrata – priča Suzana (39).
Iz dosijea sam saznala malo, ali dovoljno
Kaže da boli što je kao dete postala NN lice. Bez krštenice, bez dokumenata. Tek posle dve godine od kad je majka trčeći pobegla od nje, država joj je dala ime, prezime i datum rođenja. Mesto u kome se rodila ostalo je za nju tajna. Kada je postala punoletna počela je da istražuje i tada prvi put pročitala svoj dosije.
– Čitala sam izjave među kojima je i ona da je žena ušla s ulice, ostavila dete u holu i pobegla u nepoznatom pravcu trčeći. Pisalo je da sam tada pominjala neka imena, a da sam na pitanje kako se zovem prvo rekla Sanja, pa posle Suzana, da mi je baba Živana, majka Flora ili Florijana, jedna sestra Marija, druga Vesna, brat mi se zove Paja, a otac Sava Damjanov. Nastavila sam da tragam i u bolnici na Dedinju naišla na spremačicu koja je radila te večeri kada sam ostavljena. Kako je tog dana ostavljeno još jedno dete pitala me je da li sam ja ono dete po koje je došao otac ili dete koje je odvela policija.
Suzana se toga ne seća, ali su joj imena koja su zapisana u dosijeu ulila nadu da će možda uspeti da pronađe sestre i brata. Kaže da su joj roditelji nevažni, da njih ne traži, ali da bi volela da upozna sestre i brata koje je pominjala policiji.
Izbacivala me je na sneg, samo u vešu
Kroz detinjstvo je prošla torture, premeštali su je iz jedne hraniteljske porodice u drugu, iz jednog doma u drugi, a kao najveću traumu nosi vreme iz treće hraniteljske porodice, na Vidikovcu.
– Kod te žene sam bila skoro dve godine i trpela maltretiranje. Prvo sam bila sama, a kasnije je došlo još dvoje mlađe dece, Emina i Sloba. Srećom, njih dvoje nije maltretirala, a mene je stalno tukla jer sam piškila u krevet. Terala me je da sedim u kadi sa hladnom vodom i perem ćebe, u donjem vešu me je izbacivala na snegom zavejanu terasu, stavljala me je u ćošak da stojim… Sada mi je smešno ali sećam se, kada me pošalje ujutru da kupim hleb i štap čajne, uvek bih gricnula malo kobasice i hleba, a njoj rekla da su mi tako dali. U nekom trenutku prijavila sam sve socijalnoj radnici koja je bila zadužena za mene, zvala se Marija. Odveli su me od te žene u Zrenjanjin, u dom za nezbrinutu decu „Angelina Kojić Gina“ – seća se Suzana.
Silno sam želela svoju kuću, svoju porodicu
Tamo je bila osam godina i kada je završila osnovnu školu prebacili su je u dom u Beogradu. Posle svega, ima ogromnu želju da upozna braću i sestre. Ne i majku. Kako kaže, deca nisu ništa kriva, kriva je majka. Volela bi da može da se hvali da ima nekog svog. Tome se nada i o tome mašta Suzana, žena koju život nije mazio, a koja je danas srećna, uprkos svemu.
– Hvala dragom Bogu, imam svoju porodicu koja mi je najveća radost. Za svog Nikolu sam se udala sa 18 godina. Upoznala sam ga dok sam još bila u domu za nezbrinutu decu „Moša Pijade“ i venčali smo se čim sam završila Školu za negu i lepotu, smer ženski frizer! Silno sam želela svoju kuću, svoju porodicu i nas dvoje smo u tome uspeli. Majka sam četvoro divne dece, tri sina i jedne preslatke devojčice. Najstariji sin Mihailo je završio Ugostiteljsku i uspešan je kuvar u jednom poznatom beogradckom restoranu. Srednji sin Miloš je završio Školu novih tehnologija, smer Mehatronika i radi kao menadžer, a najmlađi Mateja je učenik Tehničke škole, a naša mezimica Julijana je učenica osnovne škole – s ponosom i osmehom priča o porodici.
Njegovi su me prihvatili kao najrođeniju
Suzana i Nikola žive u Beogradu i zajedno rade u jednoj firmi. On je tehničar službe održavanja, a ona higijeničarka. Zajedno su odrastali i sazrevali, pa imaju razloga da budu ponosni.
– Umem često da kažem da ja nisam birala muža već da ga je Bog izabrao za mene i blagoslovio odabirom. Sećam se, kada sam ostala trudna nisam osećala strah od toga što sam sama, bez igde ikoga, već sam osećala sreću. Pozvala sam Nikolu, rekla da sam trudna i od tog trenutka on je moja najveća podrška u svemu. Od prvog dana njegova porodica i rođaci su me prihavtili kao svoju, kao najrođeniju.
Imam samo jedan strah, ali je veliki
Svoju porodicu obožava. Kaže da decu vaspitavaju da budu pošteni, vredni, pravedni i plemeniti, da vole svoje i poštuju tuđe i da se ne plaše različitosti.
– Učimo ih da je važno da vole i da budu voljeni. Za sad nam dobro ide i, da ne ureknem, dobri su nam. Srećna sam kada vidim da sam uprkos teškom detinjstvu svoju decu izvela na pravi put, a najveća radost mi je kada smo svi na okupu.
Pored porodične sreće i zadovoljstva koje oseća postoji nešto zbog čega ipak strahuje. Strah je jedan, ali veliki.
– Ako ikada upoznam braću i sestre, iako to silno želim, plašim se da me neće prihvatiti, da možda neće želeti da me prhvate. To mi je najveći strah. To neprihvatanje. Valjda je i to trauma mog odrastanja – kaže bojažljivo ali s nadom da će ipak upoznati svoje.zena,blic.rs
