Postoji legenda koja kaže da je postojala država, na brdovitom Balkanu, po imenu JUGOSLAVIJA, gde je čovek čoveku bio čovek…
Legenda dalje kaže da se, u toj zemlji, pre 40 godina, živelo od plate…
da su na ovom prostoru postojale mnoge fabrike…
da se skoro svake godine išlo na letovanje…
da su sindikati nabavljali zimnice…
da su omladinci išli na radne akcije…
da su deca nosila kecelje u školi…
da su se igrale igre „care care govedare“…
da su građani bili dostojanstveni…
da su imali himnu koju su svi znali napamet i svi je sa ponosom pevali…
Tanja Bošković: “Džaba vam silikoni, koga ćete uveriti, sebe u ogledalu, šta?
da su saobraćali vozovi od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana…
da su se ljudi međusobno družili, zabavljali i smejali.
Legenda kaže da su zemljom hodali uspravni ljudi.
Priča se da su imali obraz i čast…
da im je data reč bila svetinja.
Ako je daju nikada ne dozvole da je ne ispoštuju…
da su se ponosili svojim delima a poštenjem i radom sticali svoje imetke… da su se stidili samog sebe ako nisu znali da im je komšija gladan…
da sramota nije bilo nemati već ne pomoći…
da su bili nesebični u davanju i iskreni u govoru.
Priča se da su se radovali punog srca svakom svom i tuđem uspehu…
da nisu očekivali samo korist već običnu toplu ljudsku reč…
da diploma nije bila merilo vrednosti već vlastiti izbor i postupci…
Ako bi pogrešili znali su za izvini i pokajanje…
dokazivali su se delima a ne praznim rečima.
Priča se da nisu imali puno al’ im je duša bila puna i čista.
Legenda kaže…
a ljudi, ko ljudi,
niko im to zabraniti ne može,
svako priča svoju priču…
Duško Radović, Facebook
skynews.rs
