Milomir Jocović, zvani Bongo, rođen je 1979. godine u Rumi. Prvih sedam godina proveo je u Maloj Remeti, u disfunkcionalnoj porodici, gde su oba roditelja bili alkoholičari. Zbog toga su ga socijalni radnici premeštali iz jedne hraniteljske porodice u drugu, ali niko od tih ljudi prema malom dečaku nije se ponašao kako treba.
Završio je u Dečjem selu, a nakon punoletstva otisnuo se u život potpuno sam. Ipak, zahvaljujući sopstvenom trudu i ljudskim vrednostima, uspeo je da vodi lep i pristojan život. Kako Milomir kaže, u detinjstvu je zaista doživeo razne muke. Kao osmogodišnjak, dešavalo se da iz hraniteljske porodice iz Iriga pobegne i peške dođe kod svojih roditelja, zbog čega bi dobijao batine od oca.
„Od nekih momaka sam čuo za Dečje selo i poželeo da odem tamo. Jednog dana sam se uputio peške preko Fruške gore za Novi Sad. Neki ljudi su mi stali i prevezli me, jer sam slagao da idem kući. Obreo sam se u nepoznatom gradu i uputio se u Kamenicu. Dok sam prelazio preko mosta, od Dunava sam mislio da je more“, priseća se Milomir teškog detinjstva.
U Dečje selo je smešten 1989. godine. Uspomene koje ga vežu za to mesto su raznovrsne. Klonio se problematičnih ljudi i vešto je uspevao da izbegne takva društva.
„Dopadalo mi se da se igram sa decom, ali danas smatram da su, pored divnih osoba, tamo radili i neki ljudi koji to nisu zaslužili, te da nije bilo baš sve onako kako se u javnosti predstavljalo. Nagledao sam se raznih događaja i sudbina dece sa kojom sam odrastao, ali nikada nisam krenuo stranputicom, niti imao problema sa zakonom“, otkrio je Milomir.
Nakon punoletstva otišao je u Beograd. Pošto je završio kurs za pekara, zaposlio se u pekari. Snalazio se kako je znao i umeo, pa se dešavalo da prespava i na klupi u parku ili u napuštenom automobilu, dok nije zaradio dovoljno da sebi priušti sobicu. Kao dodatni posao, čistio je štale na hipodromu, a posle tri godine se vratio u Novi Sad.
„Volim Novi Sad, prirastao mi je srcu i za mene je to najlepši grad na svetu. Ne bih mogao da živim na drugom mestu, to je moja kuća i ovde se osećam slobodno. Nastavio sam da radim po pekarama, zaljubio sam se, oženio, dobio sina Vuka, pa i razveo, a ja sam dobio starateljstvo nad detetom. Kod mog prijatelja Ćazima u pekari sam radio šest godina i pokazao se kao dobar radnik, jednom mi je rekord bio 28 sati neprekidnog rada, ali on me nije terao na to. Bio sam tu uvek kada se desi nešto nepredviđeno, da nikad nema manjka u vitrini. On je to izuzetno cenio i nešto kasnije mi pomogao da otvorim sopstvenu pekaru, na čemu sam mu izuzetno zahvalan“, ispričao je Jocović.
Ćazim mu je kao amanet ostavio samo to da i on jednog dana pomogne nekome, kao što je on njemu, a Jocović to nije zaboravio. Otkako je 2016. godine otvorio svoju pekaru i razvio biznis trudi se da bude maksimalno korektan prema svojim zaposlenima, a organizovao je i mnoge humane akcije.
Pamtim Ćazimove reči da treba pomoći onome ko je vredan i dobar, te sam dvojici svojih pekara pomogao da kupe automobile, a trećeg sam slao na more. Dešavalo se i da sam ono što ostane poslepodne davao ljudima besplatno, a kada roditelj uđe u pekaru sa detetom, mališan uvek gratis dobije nešto slatko, kroasan, kolač, čokoladno mleko…“, priča vredni Novosađanin.
Njegova pekara je uvek vrlo posećena, a kupci izuzetno zadovoljni. Naročito su poznati po ukusnom domaćem hlebu koji se mesi po staroj recepturi, bez aditiva. Osim toga, u asortimanu je i hrono hleb sa četiri vrste brašna, raženi hleb na metar, razna peciva, sendviči, pice, mantije, torte i kolači… Sve je uvek sveže, jer se peče tokom celog dana.
Svog rođenog brata Milomir je zaposlio u svojoj pekari, a oca posećuje u staračkom domu. Pošteno živi od svog rada, a nova porodica mu je na prvom mestu. Neizmerno je zahvalan na podršci supruzi Danijeli koja mu je rodila tri sina: Vuka, Lazara i Vasilija, za koje mu je najveća želja da ih izvede na pravi put.
kurir.rs
