Zorana je u ovoj kući odrasla, za nju je vežu lepe uspomene, ali rok trajanja joj je istekao
Oronuli zidovi koji se za fasadu drže kao vezani koncem, vlaga koja izjeda ćoškove na koje se oslanjaju kreveci, svetlo koje treperi u polutami bez prozora, plač i jecaji. Ovako izgleda dom porodice Lukić iz Petrovaradina u kom majka Zorana živi sa svoje sedmoro dece. Najstarija Marija tugljivim i napaćenim očima kao da traži pomoć u svakom ko prođe kraj njihove kapije, a tek joj je 9 godina. Radi sve poslove namenjene odrasloj ženi, a uz sve to stiže i da uči.
“Za koji dan ću napuniti 30 godina. Imam sedmoro dece – Mariju, Anđelu, Savu, Strahinju, Unu, Lanu, Ilijanu”, počinje majka Zorana za Telegraf.rs.
I da ne progovori, na prvi pogled bi se videla njena tuga. Plave oči zamagljene suzama same pričaju kako žive. Dok jedno dete drži u naručju, drugo plače, a novorođenče strpljivo čeka svoju večeru na oronulom krevetu, okruženo memljivim zidovima u prostoru koje zaudara na vlagu.
Zorana je u ovoj kući odrasla, za nju je vežu lepe uspomene, ali rok trajanja joj je istekao. Više liči na zapostavljenu udžericu kraj puta, nego na dom u kom njena deca treba da stvore svoja sećanja i sanjaju snove.
“Ono što mi je trenutno najpotrebnije je drugi smeštaj. Ovde je prosto nemoguće išta uraditi, bilo bi potrebno previše novca. Samo drugi smeštaj, da bi deca bila na suvom. Kada krenu ovi ledeni dani, ja u onoj sobi ne mogu da budem sa njima. Krov skroz prokišnjava, struja ne valja, ne smem da palim svetlo u sobi kada pada kiša i sneg. Čak i kada prestane da pada još nekoliko dana ne smem da upalim svetlo. Spavamo u velikoj sobi koja je puna vlage, a ovde budemo preko dana”, priča nam ova majka promuklim glasom.
Čim krene jača oluja, Zorana sprema krpe i lavore, da pokupe bar malo vode u već natopljenoj kući. Kaže, ljudi su već upoznati sa njihovom situacijom, žele da pomognu, da doniraju stvari. Ipak, ništa od toga ne znači u prostoru koji je na ivici da se sravni sa zemljom.
“Kada je bila oluja, imala sam ogromnih problema. Svuda su bile krpe i lavori, sve stvari su mi se uništile. Sve je bilo natopljeno i mokro, što sam imala i pre toga. Evo i sad može da se vidi po zidovima sve je mokro. Meni moje sestre mogu da kupe da jedemo, to nije problem, treba nam samo jedna suva soba. Meni ljudi hoće da pomognu, da daju novo, ali mi je žao da uzmem jer nemam gde da stavim. Propašće”, poručuje ona gledajući u pod, kao da se stidi što joj iko uopšte pruža pomoć.
Situacija u kojoj žive Lukići utiče i na njihovo zdravlje, ne samo psihičko. Skoro svake dve nedelje Zorana je u Domu zdravlja. Razboljevaju se redom, a čim jedno ozdravi, drugo je već pod temperaturom.
Pored teških životnih uslova i sedmoro dece, ova majka ima vrlo malo vremena za sebe. Iako priznaje da joj je nekada teško, ona uživa u tome da ispraća decu i dočekuje ih iz škole, a srce joj je puno kada svi zajedno legnu da spavaju.
“Ustajem u 4 da popijem kafu. Oblačim decu oko 6, pa sestra vodi sinove u vrtić. Onda ustaju jedna po jedna, pa njih presvlačim za školu. Nahrani, spremi, obuci, prevedi put. Onda doručak spremi mi ili ćerka ili ja njoj. Ona ode u prodavnicu kupi sve što treba. Onda dolaze iz škole i tako dok ne zaspe. Kad zaspe, ja sednem i iako treba da jedem, ne mogu, tad mi ništa ne treba”, priča nam ona.
“Mama, hoćeš da nam kupiš, hoćeš da nam stvoriš?”
Ipak, na pomen imena najstarije ćerke, Zorana se raspala u parčiće. Gledajući u svoju Mariju, najveću podršku na svetu, nije mogla da zadrži suze. Bez nje, teško da bi uspela u ovom životnom poduhvatu.
“Marijina podrška mi najviše znači, ona mi je prvo dete. Jutros kad mi je pozlilo ona je znala tačno koji lek treba da popijem, sve zna. Imam mnogo stresa i briga i ne znam gde da se okrenem. Preteško je biti sa njima sam. Svi kažu možeš ti to jaka si, izdržaćeš, ali dođe period kad ne mogu da se izborim. Da nema moje mame, sestara i braće ne znam šta bih. Oni imaju svako svoj život, ne mogu ni oni stalno biti oko mene”, priča Zorana jecajući.
Velikih želja nema, samo da budu na suvom i da joj deca budu živa i zdrava. Neprestano plače dok nam objašnjava koliko joj je teško kada zna da nijedan njihov san ne može da ispuni, a ipak im obećava da će uspeti.
“Moja najveća želja je da su oni živi i zdravi, ništa mi više ne treba. Najteže mi pada uveče kad svi polegaju, ja sama sedim i mislim. Kako ću, šta ću, kako ću da stvorim. Pomolim se Bogu i kažem hvala što si me probudio, pa kako mi da. U najtežim momentima verujem u Boga. Oni stalno govore da bi njihovi drugari da dođu kod njih. Kažu “Mama moji drugari imaju ovo, hoćeš da nam kupiš? Hoćeš nam stvoriti?”, ja kažem da hoću, šta drugo da kažem? Ja znam da bi oni da imaju svako svoj krevet, svako svoju sobu, ali ja jednostavno ne mogu”, priča sakrivajući mokre oči rukama.
I u najtežim danima Zorana se trudi da iskoristi vreme kako bi svoju decu naučila da odrastu u poštene, vredne i dobre ljude. Priča sa njima, govori im da budu iskreni i da svaku tajnu mogu da podele sa njom.
“Volim da ih učim da budu dobri ljudi i da ne lažu. I da je nešto najgore i da su najgore skrivili, samo neka kažu. Sve je rešivo”, kaže ona, blago se osmehujući po prvi put.
Iako je svesna da jedna soba nije dovoljna za osam osoba, Zorana kaže da je to sve što im je potrebno, samo da je suvo.
“Meni je dovoljna i jedna soba, ali zbog njih mi treba najmanje dve, kupatilo i kuhinja. Oni vole da kuvamo i pečemo, to im je najveća radost”, dodaje, gledajući u svoju decu.
“Najveća želja mi je da nema vlage i da lepo živimo”
Mala Marija, iako ima nepunih 10 godina, već se susrela sa najtežim životnim situacijama. Dok njena braća i sestre još imaju vremena za smeh i igru, ova devojčica živi tempom odrasle osobe. Ustaje rano, brine o deci, uči, pomaže majci. I, ništa joj nije teško.
Ipak, samim tim Marija je svesna teskoba koje su ih dočekale onog momenta kada su se rodili. Ona ne sanja dečije snove, nema želje za sebe. Ne razmišlja o tome šta će biti kada poraste, ni koju poznatu ličnost bi volela da upozna, već samo kako će dočekati jutro u blatnjavom i hladnom domu.
“Ja sam najstarija, najviše pomažem mami. Radim sve, pravim joj doručak kad ona ne može. Čuvam braću i sestre. Počistim kuću. Stižem sve pomalo. Vikendom učim, ali nije m i teško da učim.
Najveća mi je želja da budemo u stanu, da budemo srećni, da nema vlage i da lepo živimo – izgovara ova devojčica jedva čujno, dok se bori sa suzama koje na kraju više ne može da zaustavi.
Ukoliko želite da pomognete Zorani i njenoj deci javite se na e-mail naše redakcije: redakcija@telegraf.rs.
(Telegraf.rs)
