Na terenu braća, van terena braća! Jedan je bio među najstarijima, drugi jedan od najmlađih, ali ni to nije smetalo Dragiši Biniću i Siniši Mihajloviću da od prvog dana u Crvenoj zvezdi razviju prijateljstvo koje je iz dana u dan raslo i trajalo preko 30 godina.
Kao jedan od najboljih Sinišinih prijatelja, Binić je pristao da u razgovoru za Telegraf govori na godišnjicu Mihajlovićeve smrti. Suze nije mogao da sakrije, i to u nekoliko navrata, jer je bol i dalje nepodnošljiva. Tog 16. decembra 2022. godine ostao je bez osobe koju je mnogo voleo.
Kroz razgovor za Telegraf (kompletan intervju je u videu na početku teksta), Binić se dotakao tih dana kada je Mihajlović došao u Zvezdu. Objasnio je kakvo je drugarstvo među njima vladalo, kakav je Siniša bio kao suprug i otac, kakvu muziku su voleli da slušaju kada izađu u kafanu, ali i o onim najtužnijim stvarima – kako su shvatili da je Miha bolestan, o čemu su poslednji put razgovarali, smrti… Ukratko, hteo je da objasni ko je ustvari bio Siniša.
– Siniša Mihajlović… Teško će se roditi takav. Dobar dečko, otac, muž, sin, pobednik… U svakom delu, od početka, kroz igru, van terena, u kući, uvek je hteo više. Za njega nije bilo zida, da kaže to je sada vrh. Uvek je hteo više i to ga je sada koštalo života. Takva ličnost, šta je napravila u drugoj zemlji. Kod Italijana koji su teško tada primali stranca. Mislim da mi nismo ispoštovali takvu ličnost kako treba. Italijani su nam dali domaći zadatak kako se to radi, program je stao, staloe su sve televizije, Rim je tog dana stao da ispoštuju taj dan kad je bio sahrannjen. Zvezda je uradila nešto u svojim mogućnostima, a mislim da smo mi kao država i reprezentacija mogli više da uradimo. Bio je igrač, kapiten i selektor reprezentacije – rekao je Binić i dodao:
– Tek na sahrani sam video šta je bio u Italiji i koliko je bio veliki. Ja sam to, kao njegov drug, znao. Tamo po prvi put vidiš da jedan katolički i pravoslavni sveštenik izlaze zajedno. Ruku pod ruku. Ne znam da li je to bio slučaj negde, ali ja to nisam video. Da su držali opelo i jedan i drugi. Ipak je on u toj zemlji živeo i stvorio porodicu. Ja se i danas čujem sa njegovim sinom, viđam se, održavam kontakt. Jedan od njegovih malih je više povukao na naše. Ja sam u jednom prilikom rekao: “Tvoj otac je oženio Italijanku, tvoje obaveza je da sada oženiš Srpkinju.”
Otkrio je Binić kako su Mihajlović i on svojevremeno “kliknuli” i postali tako dobri prijatelji.
– To se oseti. Vidi se čovek kad je borac i pobednik i kad je pošten i kad je pravi drug. To se odmah vidi. Kroz male razgovore, kroz neke benigne situacija vidiš kad neko reaguje i stane na ispravnu stranu. Jer, s njim si uvek bio načisto. Znao si da je to tako. Nema drugačije. To što smo rekli je tako i nemaš potrebe da razmišljaš da li će promeniti mišljenje za sitnicu ili za bilo šta. Da li je to u fudbalu, van fudbala, ulica, restoran. Tako da sa čovekom kad znaš na čemu si, mnogo ti je lakše nego sa osobom koju nikada ne znaš gde si, šta si. I na terenu posle opet ne znaš gde si, šta si.
Daj Bože da se sada neko takav pojavi, da budu svi kao Siniša Mihajlović, ali teško, ne vidim tako ambicioznog pobednika, druga, prijatelja kao što je on. On je to pokazivao i kao najmlađi ,kad je došao u Zvezdu. Ja sam bio među najstarijima i zato sam ga prihvatio kao svog. Zato smo bili cimeri i drugari, svaki deo van terena smo provodili zajedno. To je veoma bitno i to ne vidim danas kod igrača. Dođu na trening i svako ode na svoju stranu. Ništa ne znaju o sebi, problematiku, ko šta ima kod kuće. Posle kad dođu na teren, ne mogu da funkcionišu. Mi smo izlazili zajedno na ručkove, veselja, u kafić, sve smo znali o svakom. Jer kolektiv traži to. I na terenu to pokazujemo.
– Ima još jednu stvar da vam kažem, ta Zvezdina generacija. Nismo mi bili vanzemaljci. Mi nismo bili možda posebniji od Džajine generacije, Šekijeve generacije, Pižonove generacije. To su bili izvanredni igrači i pre nas, ali smo imali jednu drugu stvar, gde sem nas 11 nije mogao da uđe niko. Mi smo svakog momenta znali ko smo, šta smo, gde smo. I to je donelo, po meni, rezultat. Kolektiv, druženje, van terena, na terenu, bilo gde. Mi smo znali s Ljupkom Petrovićem da izađemo, da se provedemo celu noć. Sutradan na treningu je on Bog. Zamislite danas da igrač izađe s trenerom u provod. Oni ga dan posle ne vide kao čoveka, već su izjednačeni.. Misle da su iznad njega.
Pokušao je Binić slikovito da objasni kakvo je drugarstvo bilo između njega i Siniše, i to jednom anegdotom sa utakmice.
– Evo daću vam jedan primer, poslednje naše utakmice. Izgubimo kup u Beogradu, drugi put gubim kup. Jednom od Borca iz Banja Luke, konkretno ja, a drugi kup izgubimo od Hajduka. Trener Skoblar. Nas neće tu utakmicu. Izgubimo opet 1:o. I tu su igrali oštro na Mihi na Partizanovom stadionu. I Skoblar je vređao Mihajlovića. Igrali su bezobrazno protiv nas. Opet tu u domenu fudbalskog, bezobrazno. Izgubimo tu drugu utakmicu. Poslednja u prvenstvu, odmah sreda, igramo opet protiv Hajduka i već smo osvojili titulu. Mi se dogovorimo da im vratimo tu na Marakani. Počinje utakmica. Oni uklizavaju, biju nas na Marakani. Jednom, drugi put. Treći put Mihi su uklizali. Mene niko ne dira. I meni to krivo, ja pretrčim u pravcu jednog, pa na drugog, na trećeg. I čekam Skoblara na klupi, da vratim za ono vređanje. Znači, pobijem se zbog Mihe, jer mi žao da nas biju u Beogradu. Međutim, oni su promenili trenera. Umesto Skoblara je došao Poklepović, i ja kako sam video onako klupa kako kreće na mene, ja nokutiram trenera koji nije ni bio tu.
– A zašto vam ovo pričam? Meni daju crveni karton, ja krećem, izbacuju me, i Miha mi prilazi, i kaže, “stižem te.” Znači, on kreće klizeći u stomak, nije prošlo ni pet minuta isteraju i njega. E, vidite, od svih tih, vidite kakav je on bio. Znači, neko je reagovao za njega, on je istog momenta krenuo oštro i isteran je bio. Ja sam zbog te utakmice izgubio predugovor u Italiji, bio sam suspendovan i nisam igrao šest meseci. Ali i da se ponovi, ja bih za druga tako reagovao. Jer vidim kakav je on, kako je on reagovao za mene. Tako. On je skočio i on je napravio. To nema tu, sad ne može da pomogne ni trener, ni selektor, ni Džaja, ni Cvele, niko. To znamo da će tako da bude.
Da je Mihajlović bio emotivac, Binić je otkrio i kroz zajedničke kafanske noći koje su imali.
– Uvek smo znali dva ili tri mesta gde je to, opet, neko naše društvo, neko normalno društvo. I voleli smo onu muziku, onako one teške, osećajne pesme. Emotivne. Imali smo jednog pevača, muzičara iz Niš,a koji je pevao te pesme. I taj muzičar je napisao nekoliko pesama, samo za nas bile su pesme. Imali smo kasetu koju je on snimio, jednu ima Miha, drugu ja. Nema niko drugi. On u Italiji vozi Ferari, zove me i plače. Kaže: “ubio si me, ubi me.”Šta je bilo? On vozi Ferari i sluša one teške narodnjake. I onda me zove kad treba mesec dana unapred. On zove, priprema kad dođe da bude ovako-onako. Pripreme su bile kao za utakmicu – rekao je Binić i dodao:
– Ni on ni ja nismo bili za mikrofon. Znamo sve pesme. Znači, nije mogao na slavlju da nam neko skrati pesmu. Znali smo reči. Nema šanse da nas ukrade. Opet, to sa muzikom posle pređe u neku obavezu. Čim uđemo, on odmah kod nas. A nama nekad i nije do muzike. Nekad hoćemo da dođemo da se ne zna, da se malo sakrijemo. Da se razumemo, mi smo uvek bili korektni prema Zvezdi. Kada izgubimo utakmicu, nismo je gubili, ali ajde desilo se nekada izgubimo, ne možeš sedam dana da nas nađeš nigde. To je trening, niko ne kući i jedva čekamo naredni vikend da dobijemo i kad dobijemo, sve važi. I onda nam je bio jedan dodatni motiv da moraš da dobiješ, da bi malo se kretao, inače ne ideš nigde. Ali je i publika bila takva, poštovala je to, narod na ulici, na ulici je poštovalo to. Dok dobijaš sve važi, kad ne dobiješ sedi kući. Danas, izgubili su, a oni na splavovima, na stolovima. Ne može to tako.
Priznao je Binić da je Siniša bio i miljenik žena, te kako je na kraju i oženio Arijanu.
On je bio maskota. Kako smo ga zvali, Barbika. Volele su ga devojčice, što je sasvim normalno. Ja sam malo pre vama rekao, kako muški, mladi i deca, tako i devojčice, sve osećaju ispravnost čoveka. Kroz njegova dela, kroz njegovo ponašanje, lako se to oseti, ko je kakav čovek. Tako i zato je normalno, zato je normalno da ga voli. Njemu nije bilo bitno ni koja je nacionalnost. Bitno je kako on oseti tu ličnost. I ako oseti osobu, da mu to prija, da on sa njom može u svim segmentima da priča, da izađe, da mu je drug, prijatelj, brat, on je bio takav. E, to ga je privlačilo. Emocije su čudo čoveka. Ako nisi emotivan, ne možeš da procenjuješ. To što je ona imala tamo dalo mu je još jednu veću obavezu i teret. Kao supruga je dosta uticala i na njegovu tu tamo ekspanziju. Gde su ga ljudi u Italiji gotivili i voleli. Ona je imala svoju težinu u Italiji za njegov uspeh i rezultat.
Na pitanje kako je reagovao kada je čuo da se ženi, Binić je rekao:
– Normalno, nije on bio neka toliko lutalica. Voleo je sve što vole mladi. Ali i sve što vole normalni ljudi, svako od nas. Nije on bio nešto posebno lutalica. Ali sam isto znao, to što kaže znam da je to tako. Čak i u tom slučaju. Odluka je njegova takva i ja znam da će to biti tako. Nije on to preko noći doneo. Znao je on da to sve vidi. Onda onaj i njegov deo. Da li je emotivno, može li da se veže. Da li vidi sebe tu. I vidite sami, pored sve te njegove popularnosti, izlazaka, provoda, nikad se nije razveo. Nikad nije imao taj problem u kući. Znači, razumela ga je osoba, našao je pravu osobu.
Priznao je Binić i da je Siniša kao otac bio dosta strog.
– Da, kao otac dosta je bio strog. U različitim situacijama, vidiš, decu je lepo vaspitavao. Tog najstarijeg sina što je imao, znate i sami, on je njega prihvatio. Mi smo pričali, ja kažem: “On je tvoje dete, što se desilo, desilo se, šta sad ima veze, da li ti živiš s majkom ili ne živiš.” I prema tom istom sinu, kog je isto gotivio godinu, dve, tri pred ovo što će mu se dešavati, imao malo težak razgovor, To su godine gde dete malo ne sluša, on je tu bio strog. Mislim da je malo imao vremena da bi to spustio loptu, malo mu je neke stvari blokirao, ali ne zato što ga ne voli nego da ga ponovo malo vrati i pokaže mu mu put. On je tu bio tačan i korektan i vidim koliko ga deca vole. Oseća se to kad neko voli, ne mora tu da se plače i nosi crno. Ne moraš kroz te vidljive strani da pokažeš, vide se u duši kako se ko oseća.
Vratio se Binić na taj dan kada je saznao da je Mihajlović bolestan.
– To se njemu naglo pojavio, igrom slučaja na jednom treningu igrača gde se rade kontrole i testovi. Jednom se požalio da ga mišići malo zatežu. Znate, on je voleo da igra, da šutira, da trenira sa igračima. Pregledao se jednom, pa još jednom. tek tada je video da se pojavio problem. Tanjga je bio tamo, non-stop smo se čuli, znali smo sve. Normalno, ne znamo sve, ali nadamo se opet da nije bolestan.
– I onda je na kraju objavio sve. A videli ste koliki je on borac i tada bio. Ta bolest ne trpi nervozu i stres. Pričali smo i rekao sam mu da prekine već jednom. Znam kakav je posebno on i kako sve to oseća i nervira se. Ma ne, on je bio takav da sam imao utisak da je hteo i tu bolest da pobedi. I onda, kada smo mislili da je sve na kraju leglo kako treba, gde je išlo na bolje, desilo se bezveze. Jednu subotu je džogirao, u ponedeljak malo je oko bolelo. Već u ponedeljak veče frka i koma. To se sve desilo za dan-dva. Odjednom, to je malo čudno. Pazite, trčao je 10 kilometara i nije osećao ništa. I kao alergija na oko i onda je sve krenulo nizbrdo… Ne možete da verujete. Kad su mi javili, ma to nije taj glas više. Znaš, kad čuješ: “Bino, nema nam Mihe više.” Neću da verujem. Ja i kad sam otišao na sahranu nisam mogao da verujem. Kao da gubiš deo sebe, nekog koga voliš, nekog koga ćeš uvek osećati kao brata i prijatelja. Teško je to.
Otkrio je Binić i kako je tekao njihov poslednji razgovor, te da Mihajlović nije voleo generalno da prića o bolesti.
– Nešto je bilo oko fudbala, oko ekipe. Da li ima ili nema tim. Nije mu tim bio dobar, ali će izvući to. Čak i bila priča oko da će menjati sredinu, da li će ići u neki drugi klub. On je isto jedna ličnost koja se veže, da teško menja sredinu. On ne menja. Rim, ostaje Rim stalno. Baza Rim. Familija. Sve ostaje. Tu je igrao u dva kluba. Nije išao negde da je on menjao mnogo sredinu. I uvek je mislio da od polovičnih igrača i od tima može da, ako nema neke zvezde, da će od ovih da izvuče da napravi ono što je bilo u životu dok je on igrao. Ekipu, tim. Smatrao je da će 11 njih ili 14 koji će biti na terenu mogu da nadomeste imena i neke veće igrače – rekao je Binić i dodao:
– Nije on hteo da pričao o bolesti i uvek smo izbegavali, šta ima da pričamo o tome? Kako si dobro? Dobro je. Znao je on da kaže kad nije dobro, da mu je dobro, ali se oseti u glasu kad je dobro, kad nije. Znači, meni nije mogao da kaže, ja osetim. Možda nekom drugom, koji ga zna površno, pa možda prođe. Nisam osećao u poslednje vreme nijedan loš moment. Ovo, rekao sam vam malo pre, se desilo naglo, odjednom. To je iznenađujuće.
godinu dana posle smrti, Binić priznaje koliko mu Siniša nedostaje.
– A kako da ne, nedostaje, izgubili smo, dosta smo izgubili. I sport, i čoveka, i sve smo izgubili. Izgubila su ova deca što dolaze, da vide kroz njega kako se postaje sportista i pobednik i kako se pravi rezultat. Zato trebamo stalno imati sećanja na takve ljude kao što je Siniša, da tako školujemo mlade, da vide kako se pravi rezultat. Ne možemo drugačije, ne možemo kroz politiku ih školovati. Znači moramo ih školovati kroz sport jer je to jedina grana koja, ako ne praviš rezultat, nema pobednika, ako nisi bolji. Najbolji ispliva, možda tu malo sreće da bude i nekog trenutka, ali sreća prati hrabre. To je voleo da kaže. Dok smo hrabri, dok ginemo, imamo sreće.
Na pitanje da ga opiše, odnosno po čemu će ga pamtiti, Binić je nastavio:
– Otac, brat, čovek, drug, to sve već znamo. Jedan ispravan čovek, pobednik, voleo je da se takmiči, da pobeđuje, da pokazuje da uvek može još. Može bolje. Pravi sportista koji nije prihvatao poraz. Čak ni kroz bolest nije priohvatao da može da izgubi. Ličnost koja treba da bude uzor svakom. Od problema, ratova, seljenja, borbe za hleb, do stasanja u velikog sportistu. Cilj koji je on sebi ostavio je bio beskonačan. Obično kad postaviš cilj i dođeš do njega, tu se gubiš prazniš i ideš na dole.
A jednom rečuju?
– Nemoguće je sa jednom rečju opisati Sinišu, ali za mene je svetac. Sportski svetac.
(Telegraf.rs)
