Kanađanin Kristofer Džonson je čovek izuzetno bogate biografije. On je muzičar, novinar, pisac, sportski i ratni fotograf višestruko nagrađivan za svoj rad. Poslednjih godina, Džonson je posvećen praćenju tenisa, a nakon pobede Novaka Đokovića u finalu Rolan Garosa, napisao je članak za specijalizovani Grand Slam Magazine koji će oduševiti svakoga ko je s naklonošću pratio karijeru srpskog asa.
Njegov tekst pod naslovom “Đoković 23, Hejteri 0: Zašto je Đoković najveći šampion svih vremena” prenosimo u celosti:
Na putu do posla na finalu Vimbldona 2019. godine, video sam mršavog momka u beloj trenerci kako sam hoda niz tihu ulicu iza Ol Ingland Kluba. Morao sam da trepnem. To je bio Novak Đoković. Nasmejao sam se na nesklad prizora, a Đoković mi je uzvratio osmeh. Tu je bio najveći (i najdemonizovaniji) igrač u istoriji koji dolazi na posao kroz medijski ulaz, a ne kroz VIP zonu.
I mladi čuvari su bili iznenađeni što ga vide. “Možemo li da vam pomognemo i ponesemo torbe, gospodine?” pitali su.
“U redu je”, rekao je Đoković, zahvalivši im.
“Možda mu možete pomoći da ponese pehar nakon što pobedi”, našalio sam se. Đoković i čuvari su se nasmejali. To je bio trenutak vedrine u napetom danu koji će se završiti pobedom Đokovića nad Federerom posle žestoke bitke od pet sati.
Bila je to jedna od najvećih pobeda u istoriji; Đoković je spasio meč lopte namamljivanjem Federera da požuri ka mreži i zvede slabom pripremljen udarac, ali i prisiljavanjem Rodžera da udari forhend iz bekend pozicije. Rodžer više nikada nije osvojio veliki turnir, a nekoliko godina kasnije je suznih očiju otišao u penziju, uz Đokovića kao podršku.
Finale Vimbldona 2019. godine takođe pamtim i po tome što su mnoge moje kolege iz novinarske lože, koje obožavaju Federera, navijali protiv Đokovića.
Viđao sam slične scene dok sam izveštavao sa teniskih događaja širom sveta od 2006. godine.
Čak i ako zanemarimo statistiku i tvrdimo da su drugi igrači najveći svih vremena, jasno je da je Novak Đoković morao prevazići više mržnje i predrasuda nego bilo koji drugi sportista u nedavnom sećanju.
Počeli su da ga mrze jer je izazvao njihove heroje, Rodžera Federera i Rafaela Nadala.
Ljudi iz NATO zemalja, koje su bombardovale Beograd tokom prolećne sezone na šljaci 1999. godine, ne veruju Đokoviću jer je iz Srbije i ima oca koji je sa Kosova.
Nisu ga voleli jer je pobeđivao u dugim i iscrpljujućim mečevima. Optuživali su ga da “rmbači” umesto da pobeđuje jakim udarcima, da predugo čeka između poena, da fingira povrede kako bi dobio vreme za medicinske tajm-autove, da pije misteriozne napitke, kao da bi čarobni napitak mogao nekome pomoći da pobedi Rodžera ili Rafu.
Sportski novinar iz Rejtersa u Aziji mi je rekao na Australijan Openu 2011. godine da bi grend slemovi trebalo da se igraju na dva dobijena seta kako bi sprečili da Đoković svojom superiornom kondicijom i izdržljivošću nadmaši Federera i Nadala u pet setova. To je tenis, ne maraton, tvrdio je.
Ben Rotenberg, koji nije imao nikakvog iskustva i obuke u novinarstvu pre nego što je počeoda napada igrače i novinare stare škole, stekao je hiljade pratilaca na društvenim mrežama promovišući istu ideju – da pravila tenisa treba da se promene kako bi sprečili Đokovića da iscrpljuje protivnike.
Njegova saradnica na podkastu, Kortni Ngujen, obučeni advokat i aktivista bez prethodnog novinarskog obrazovanja, rekla mi je u Rimu da ljudi mrze Đokovića jer se previše trudi da bude omiljen kod navijača.
Ponašajući se kao školske siledžije na internetu, tražili su svaku priliku da Đokovića skandalizuju. Pre finala u Indijan Velsu 2016. godine, direktor turnira Rejmond Mur je pozvao novinare na neformalni doručak gde je šaljivo rekao da bi u svom sledećem životu želeo postati WTA igračica.
“Da sam igračica, svaku noć bih kleknuo na kolena i zahvalio se Bogu što su Rodžer Federer i Rafa Nadal rođeni, jer su oni nosili ovaj sport”, rekao je Mur, prema CNN-u.
Ngujen i Rotenberg su ne samo predvodili hajku koja je tražila Murov otkaz, već su i napravili sačekušu Đokoviću u medijskoj sobi nakon što je osvojio finale. Izvukli su Đokovićeve komentare iz konteksta i tražili da se izvini zbog toga što je rekao da muškarci i žene treba da se izbore za sebe u pregovorima sa turnirima. Na kraju, Đoković se sastao sa Bili Džin King i Kris Ever da razgovara o svojim komentarima. To je ohrabrilo aktiviste koji su pokušavali da prikažu Đokovića kao mizoginog.
Takođe su ga optužili da vodi “napad šarmom” tokom Rolan Garosa 2016. godine. Na dan kada se većina novinara odmarala pred dvonedeljni turnir, video sam Đokovića posle treninga kako potpisuje autograme svakom vrištećem detetu na stadionu. Tokom turnira, potrudio se da se zabavlja sa skupljačima loptica i drugim radnicima. Kada je pobedio Endija Marija u finalu, sunce se konačno pojavilo posle dve nedelje kiše na “Mokrom Openu”. Ali umesto da proslave njegov uspeh, njegovi kritičari primetili su da te godina nije morao da igra protiv Federera ili Nadala.
Tokom Đokovićevog pada oko 2017. godine, mrzitelji su se nadali da će se povući. Mnogi novinari su se žalili kako ih je Novak pretekao do novinarske sobe nakon što je izgubio od Dominika Tima na Rolan Garosu. Zahtevali su da Novak ima operaciju lakta, koju je odbijao jer preferira prirodne lekove. Čak i nakon operacije, zbog koje je Novak plakao danima, optužili su ga bez dokaza da se nekako dopingovao kako bi povratio snagu.
Njihova mržnja prema Novaku rasla je što je više pobeđivao. Đoković, Federer i Nadal nisu se predavali starenju i mlađim izazivačima poput Tima, Aleksa Zvereva, Stefanosa Cicipasa, Nika Kirjosa i drugih. Sva trojica velike trojke bili su odlučni da završe sa najviše grend slem titula. Ali samo je Đoković to otvoreno priznao. Novinari su ga napali zbog iskrenosti.
Antagonizam protiv Đokovića dosegao je vrhunac 2020. godine kada su ga organizatori US Opena diskvalifikovali njega zbog reakcije sudije Linde Klark koju je slučajno pogodio loptom.
Ali to nije bilo ništa u poređenju s ružnim događajima početkom 2022. godine. Rotenberg i drugi su pokušali da prikažu Đokovića kao opasnog desničarskog “anti-vaksera” jer je izabrao da veruje u svoj imuni sistem umesto relativno neispitane nove mRNA injekcije koja su prema nekim izveštajima uzrokovale srčane probleme kod zdravih mladih ljudi. Optužili su Đokovića za falsifikovanje papira i širenje Kovida-19 na decu i novinara iz Francuske. Džon Verthajm, ponavljajući stavove svojih kolega, pojavio se na TSN-u Kanadi da kaže kako je Đoković lud jer misli da ljudi mogu preživeti SARS-CoV-2 bez vakcinacije (u stvari, istraživači su izvestili stopu preživljavanja infekcije od više od 99 posto za Đokovićevu generaciju).
Australijski političari i zvaničnici iskoristili su javnu histeriju za svoj interes. Ignorišući njegova dostignuća u Australiji i velikodušnost prema žrtvama šumskih požara, federalne vlasti su uhapsile i deportovale Đokovića, čak i nakon što je sudija u državi Viktorija presudio da je Đoković nedužan.
U međuvremenu, političari, zvaničnici i novinari u SAD vodili su tiradu protiv “diskriminacije” i “bele superiornosti”, nastavili su da zabranjuju Đokoviću ulazak jer je odbio da se povinuje sa zahtevom za obaveznu vakcinaciju, koji su ostale nacije ukinule.
Čak i kada je sve veći broj naučnika predstavio podatke koji pokazuju prednosti prirodnog imuniteta, Đoković nije mogao da igra na US Openu 2022. godine, koji je sponzorisala Moderna.
Kroz sva ova iskušenja, Đoković je uspeo da održi moralnu superiornost. Nije se obrušavao na velike farmaceutske kompanije i drakonske mere u SAD-u, Australiji i drugim zemljama. Nije pokušavao da se provuče u SAD preko Bahama ili poroznih južnih granica. Nije omalovažavao mlađe igrače poput Karlosa Alcaraza i Holgera Runea, koji su imali koristi od njegovog odsustva. Naprotiv, Đoković se potrudio da im pomogne. Takođe je predvodio napore da organizuje muške i ženske igrače u udruženje kako bi im pružio jaču pregovaračku poziciju. Finansirao je turnire kako bi igračima omogućio nagradni fond tokom pandemije. Najpoznatiji “anti-vakser” na svetu donirao je mnogo novca za medicinska istraživanja i tretmane. Takođe je posvetio puno vremena i energije svojoj supruzi i deci.
Čak i nakon svega toga, mnogi mrzitelji su i dalje mrzeli Đokovića. Ali Đoković je sve to prevazišao. Poput Muhameda Alija, njegova veličina se definiše kroz borbu da prevaziđe toksičnu politiku, diskriminaciju i mržnju svog doba. Možda mislite da je Rodžer Federer igrao lepše, ili da je Rafa Nadal bio najveći ratnik, ili da je Bjorn Borg trebalo da osvoji više titula, ili da je Rod Lejver osvojio sve grend slem turnire 1962. i 1969. Ali oni nikada nisu imali svet protiv sebe. Đoković je oborio njihove rekorde jer ništa nije moglo slomiti njegov duh – ni državni zvaničnici, ni zvaničnici turnira, ni mediji, ni zvižduci navijača u Njujorku, Parizu i drugde.
Zato je Novak Đoković najveći šampion svih vremena, u bilo kom sportu.
Izvor: Serbian Times
