Dobili su ono što su tražili.
Provocirati Novaka Đokovića, najboljeg tenisera svih vremena, u trenutku kada je u podređenom položaju ravno je samouništenju.
Nešto kao kada postignete autogol u fudbalu, pa se uhvatite za glavi i zapitate: Zašto sam to uradio?
Ipak, još uvek to navijači nisu naučili, iako im je Đoković bezbroj puta pokazao da ga ustvari te provokacije samo hrane.
Tako je bilo i u Parizu, mestu u kome je srpski teniser sigurno imao najviše obračuna sa navijačima. počevši od Rolan Garosa, tako i na mastersu.
Đoković je podigao 40. masters trofej i samo je nastavio da ruši rekorde, a provokatori su samo mogli da aplaudiraju nakon meč lopte u finalu protiv Grigora Dimitrova (6:4, 6:3).
Sve je počelo u trećem kolu tokom susreta sa Holanđaninom Talonom Griksporom. Navijači su zvižducima, jakim svetlom, povicima ometali obojicu i smetali su tokom svih dva sata i 40 minuta.
„Navikao sam na takve stvari, ali je to okej. Da budem iskren, u pitanju je pre svega bio izraz nepoštovanja prema obojici igrača, u momentima kada se meč lomio. Međutim, šta je – tu je. Meč je bio uzbudjliv, to je podstaklo ljude, poželeli su da utiču na njegov tok, ali je ipak tenis prevladao“, kazao je srpski teniser.
Prisutni novinari su nagovestili čak da je Đoković provocirao publiku, a ne obrnuto i to kako bi našao motivaciju da mu ide bolje.
„Dakle, vi smatrate da sam ja provocirao publiku, a ne ona mene? Šta vi mislite, iz vaše stolice na tribinama? Ne bih se uopšte složio sa vama, jer smatram da nisam ama baš ništa uradio da bih provocirao publiku. Ali tako to biva… Pariska publika je ‘veoma specijalna’ i to su dobre reči koje je opisuju, ali to je sve okej“, zaključio je Đoković.
To je trajalo sve do finala, a kulminacija sukoba desila se protiv Holgera Runea u četvrtfinalu. Baš od samog starta i prvog gema trajao je taj mali „rat“ sa navijačima.
U polufinalu su se na neki način smanjile tenzije u prvom delu meča, ali je sve postalo „vrelo“ u nastavku.
Đoković je često „komunicirao“ sa nekim ljudima sa tribinama, da bi na kraju poslednjeg poena stavio prst iza uveta, a potom se okrenuo na sve četiri strane, tražeći da mu publika aplaudira.
Na kraju je, odlazeći do svoje stolice, pokazao i na „onu stvar“, asocirajući na to da je i to deo koji je potreban da bi se pobeđivali neizvesni mečevi.
U finalu tenzije pa gotovo i nije bilo. Zbog toga je Novak rešio da se pomiri sa Parižanima i da im pošalje poruku.
„Moram da kažem da svake godine kada dođem ovde, sjajno je od prvog dana. Hvala što podržavate tenis. Očigledno je da Pariz ima mnogo tradicije, kulturu tenisa, uvek je zadovoljstvo doći ovde. Imati podršku ove nedelje, bilo je posebno. Hvala u svakom slučaju, za tu energiju koja je kreirana ove sedmice. Moj odnos sa publikom ove nedelje je bio specijalan. Hvala za sve i nadam se da ćemo se videti ovde i sledeće godine. Hvala vam još jednom“, rekao je Đoković i dobio veliki aplauz.
U Srbiji postoji jedno mišljenje puno predrasuda da je publika najgora u Londonu, u Velikoj Britaniji. Ipak, to je zasnovano na onom čuvenom „Oni viču Rodžer, ja čujem Novak“. Istina je da je britanska publika u Federeru videla ljubimca i da je uvek navijala protiv svakog ko nije Rodžer. Naravno, daleko od toga da je Đoković omiljen, ali je u drugim mečevima bar povremeno dobijao poštovanje kakvo je zaslužio.
Ipak, publika u Parizu ne zna za poštovanje i pravljenjem atmosfere koja više liči na neku kafansku ili na neki način kladioničarsku, samo sebi ruši reputaciju, ako je ikad i imala.
nova.rs
