Napustio nas je veliki Siniša Mihajlović, čovek koji je ostavio dubok trag u jugoslovenskom, srpskom i italijanskom fudbalu, koji se borio kao lav, ali opaka bolest ga je na kraju savladala.
Preminuo je u 53. godini, a tokom svog života preživeo je brojne nedaće, a najveća pre leukemije bio je rat u kome se raspala Jugoslavija. Rođen u Borovu selu, a nakon što se popeo na sam vrh sveta sa Crvenom zvezdom u Bariju 1991. godine počeo je krvavi sukob o kome Miha nije mogao ni da sanja
“Da se zarati u Bosni… Ma kakvi, nema teorije. Bosanci bili najjači ljudi na svetu. Da se zarati u Srbiji i Hrvatskoj može, ali u Bosni – to je onda smak sveta. Nemoguće da se zarati sa Bosancima, oni su bili takvi, kad je tamo izbio rat – onda je bilo šta je ovo čoveče… “, prisetio se u jednom intervjuu Mihajlović, a onda otkrio šokantne detalje.
Ne samo da je rat u Hrvatskoj počeo baš u Borovu, već je njegovu porodičnu kući na kraju srušio – njegov najbolji prijatelj! Za to vreme Siniša nije bio ni svestan šta se događa!
“Rat je počeo u mom mestu. Moja prva kuća je srušena. To je srušio moj najbolji prijatelj Hrvat. Bio sam na moru, na Ibici, bili smo Tanjga, Jokan i ja. Zovem kevu kući i čujem puca se….”, prisetio se Mihajlović početka rata u Vukovaru u dokumentarnom filmu o evropskoj tituli Crvene zvezde “Najlepši dan života”.
“Rekoh joj – smanji televizor, ne čujem te od filma. Ma kakav televizor, to je izbio rat, pucaju ovde. Gde je izbio rat? Pucaju ovde oko kuće ratuju…”.
Trebalo je 24 godine da Siniša ponovo stigne u Borovo, gde se vratio tek 2015. ali mesto u kome je odrastao nije mogao da prepozna. Ipak, komšiji Stipi je oprostio!
“Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu…”, napisano je u knjizi o Mihinom životu autora Miroslava Gavrilovića.
U jednom intervjuu za italijanske medije on je govorio i o Vukovaru, njemu “najlepšem gradu na svetu” koji je na kraju postao ruševina!
“Pamtim ruševine zgrada i mašine koje su pravile rovove. Ptica nije letela, nije bilo ni pasa. Pamtim pogled dva desetogodišnjaka, dok su nosili puške. Imali su oči muškaraca u telu dece. Tužne oči koje su videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao me je ko sam. Često pomislim na to dete, voleo bih da znam šta mu se dogodilo. Ako ga rat nije uzeo, onda je danas muškarac. Možda ima ženu i decu. Nadam se da su ta deca postala odrasli koji su ponovo otkrili malo svetlosti”, ispričao je tada Siniša Mihajlović.
mondo.rs
