Slučaj koji je potresao Srbiju i region i dalje nema epilog, jer policija još uvek nije pronašla telo deteta
Građani Bora i danas ispred Doma kulture ostavljaju cveće i igračke, pale sveće za pokoj duše ubijene devojčice Danke Ilić (2). Slučaj koji je potresao Srbiju i region i dalje nema epilog. Iako su ubice uhapšene, policija još uvek nije pronašla telo devojčice.
Duboko uzdrmani i potreseni ljudi ostavljaju plišane igračkice, lutkice, slatkiše za malenu Danku. Sva nadanja da je dete možda živo i zdravo raspršena su u paramparčad surovom realnošću. Realnošću koja je groznija od svakog horor filma i svega što bi iko “zdrave pameti” pomislio.
Dok smo se mi budili i legali sa Dankom u mislima, šaljući joj svu ljubav i molitve, njeno telo ležalo je već tada bačeno. Bačeno! Ne može se izgovoriti gde, brutalno je. Tako ne biste postupili ni štene da ste pregazili. Ona je još bila beba.
Svakome može da se desi saobraćajna nesreća, neki smo bolji, neki lošiji vozači, neki ne gledamo kuda idemo zagledani u telefone. Svakome. Ali ono što je usledilo potom, deli nas po tome kakvi smo ljudi. Kakvi smo kad nas niko ne gleda i šta smo u mislima. Da li smo zveri ili smo ljudi.
Odbijamo da verujemo da je zločin koji je počinjen nad detencetom delo ljudi iz siromašnih porodica, slabe inteligencije, alkoholičara ili ljudi koji rade po ceo dan i kakva smo već sve objašnjenja slušali ovih dana koja bi ukazala na to o kakvim ljudima je reč. Pričali su ljudi obrazovani, upućeni u slučaj, ljudi koji su pokušali da nam objasne zašto. Od svega se čine istinitim reči jednog psihologa, otprilike, ako je neko moralan, on je moralan i kad popije. Ne može ta moralna brana da se sruši zbog malo alkohola.
Svi pominju empatiju. Kako je nema više. Empatija je okrenula leđa kad su meštani Banjskog polja videli detence samo na ulici i kad se nisu zapitali šta će tu samo. Okrenula se i otišla. Kao da je nikad nije ni bilo.
Ostale su samo zveri.
(Telegraf.rs)
