Prošlo je godinu dana od kako nas je napustio jedan od naših najvećih fudbalera i jedan od najvoljenijih – Siniša Mihajlović.
Mihi u čast, održan je godišnji pomen u Rimu, u crkvi koju Srpska pravoslavna crkva iznajmljuje za službe u “večnom gradu”.
Miha se lavovski borio sa leukemijom tri i po godine, ali je na kraju izgubio životnu bitku 16. decembra 2022. godine.
Telegraf je Mihi u čast želeo posebno da održi sećanje na njega, pa su urađeni intervjui sa njegovim najbližim ljudima. Ekskluzivnu ispovest njegovog brata mogli ste da pročitate na našem portalu, a u narednom periodu biće još velikih i emotivnih priča o Mihi.
Mihi u čast došli smo i u Rim i prisustvovali pomenu, koji je održao sveštenik SPC koji je zbog pomena Mihi doputovao iz Beča. Obred je služen po pravoslavnim običajima na srpskom i italijanskom jeziku.
– Ja sam protojerej Roman i dolazim dva puta u mesecu u Rim da služim ovde. U prošloj godini kada je umro Mihajlović, naš vladika Andrej je došao u Rim da služi opelo za njega i posle toga mi smo služili parastos devetog dana i posle 40 dana. Kao i polugodišnji parastos na groblju. Danas služimo i godišnjicu. U pravoslavnoj crkvi je tako da su članovi pravoslavne crkve živi, a i mrtvi. Mi smo zajedno pri liturgiji i sada Siniša je član naše parohije. I prilikom svake liturgije mi se molimo za njega, jer je kao član naše parohije prisutan na svakoj liturgiji – rekao je otac Roman.
Emocije nisu mogle da se sakriju, kao ni suze, a posebno teško bilo je Sinišinoj supruzi Arijani, koja nije mogla da obuzda suze.
Svi najbliži ljudi iz Mihinog života su bili tu, supruga, deca, majka, brat, unuka, ostala familija, kumovi i najbliži prijatelji.
Dejan Stanković i Miroslav Tanjga su bili tu kao njegovi kumovi i braća, jer ih je Miha smatrao svojom braćom uz rođenog brata Dražena.
Tu su bile i legende italijanskog fudbala, Marko di Vajo, čuveni napadač, a sada sportski direktor Bolonje u kojoj je Miha radio kada se razboleo od leukemije. Takođe, tu je bio i legendarni Danijele de Rosi, posle Totija najveće ime Rome u poslednje dve decenije, koji je smatran za naslednika “princa Rima”.
Takođe su tu bili i neki od fudbalera koje je Siniša trenirao, a sve to govori o njegovoj veličini i tome koliko je bio poštovan, a koliko ga svi poštuju i danas, ali i ne zaboravljaju.
Jer legende kao što je on, zauvek ostaju s nama i žive kroz uspomene, sećanje i dokle god ih pamtimo. telegraf.rs
