Poslednjih godina se sve češće za volanom kamiona može videti žena, a to ne treba da čudi s obzirom na to da profesionalni vozači zarađuju i do 2.000 evra mesečno. Među njima je i mlada Andrijana Kuzmanović (28) iz mesta Brezovica kod Uba koja, kako ističe za Nova.rs, zarađuje mnogo više od njenih poznanica koje rade u trgovini. Ona je prvo radila kao zubni tehničar, zatim na benzinskoj pumpi, a potpuno zadovoljstvo pronašla je upravo u kabini “iveka” kojim prevozi opasne materije.
Odmah na početku razgovora za naš portal, mlada Andrijana kaže da danas više nije retkost videti ženu kako vozi kamion ili autobus, ali da i dalje vlada mišljenje da taj posao pripada muškarcima.
To je, smatra, veoma pogrešno i ponižavajuće. Ženama je prvo bilo nametnuto da su „pored šporeta s metlom u ruci“ i da se brinu o deci, a sve to danas mogu da rade i muškarci.
„Ima žena koje voze kamion jer to vole, kao ja što volim, dok druge moraju. Ipak je posao profesionalnog vozača dobro plaćen, a i kako ne bi bio kad sa sobom nosi rizik i određene poteškoće, poput odsustva od kuće po nekoliko dana, spavanje u kabini, neredovnog kupanja, a sve to, ipak, teže pada ženi nego muškarcu“, priznaje naša sagovornica.
Međutim, njoj nije teško da se presvlači u kabini kamiona koja joj je već pet godina i soba i dnevni boravak i kuhinja.
„Navikne se čovek na sve, ali ja ovaj posao, pre svega, volim. Mogla sam da budem sam svoj gazda, ali nisam želela. Volim kamion i sigurna sam da mi većina žena zavidi kada me vide za volanom“, uverena je mlada Andrijana.
Andrijana je po struci zubni tehničar. Iako je isprva mislila da će se do kraja života baviti stomatologijom, predomislila se tokom šestomesečnog rada u bolnici.
„Nisam ni znala koliko sam gadljiva dok nisam počela da radim u bolnici. Tu sam shvatila da to nije ono čime bih volela da se bavim. Mene su oduvek privlačili izazovi i adrenalin, međutim moja porodica je, logično, pretpostavljala da ću se baviti stomatologijom, pa su mi obezbedili svu potrebnu opremu da radim samostalno kao zubni tehničar. Kada sam im rekla da su uzaludno potrošili taj novac i da neću raditi to što su planirali, bili su u šoku“.
Ona je, priča, prodala svu opremu i rešila da polaže za kamion. Tada je, blago rečeno, nastao haos.
„Čudo, neverica i nerazumevanje. Porodica me je gledala zbunjeno, a deda je uzeo taj novac od opreme i rekao: Nećeš polagati, ako sam ja pojeo ono što se ne jede, nećeš ti. Kako ćeš provesti tri dana u kamionu bez tuširanja, teško je i naporno, šta ćeš kada ti pukne guma… Znam da mi je želeo samo najbolje, međutim ja ono što zacrtam, uglavnom i ostvarim makar se to meni obilo o glavu, a ja sam neko ko uči na svojim greškama. Tako sam uspela i naučiti ono što nisam znala“.
Ljubav prema kamionima preneo joj je deka koji je bio profesionalni vozač.
„Volela sam da slušam dekine priče o putovanjima. Kad god bi se vraćao s puta, baka bi me iznela do kapije, a onda me deka stavi u svoje krilo i nas dvoje zajedno vozimo kamion do kuće. Kad god bi kamion bio u dvorištu, ja bih se igrala u kabini. Tako da, moja odluka o vožnji kamiona nije naprasna, to je više ljubav“, nastavlja da priča Andrijana.
Posle posla u bolnici, Andrijana je kratko radila na benzinskoj pumpi, čisto onoliko koliko joj je trebalo da sakupi novca za polaganje vozačkog ispita za kamion i autobus.
„Imala sam novca od opreme koju sam prodala, ali sam želela da polažem za sve kategorije. Tako da sam testove i vožnju za kamion, motor i za autobus položila iz prvog puta, dok sam, recimo, testove za auto položila iz trećeg. To mi je bilo tako suvoparno i dosadno i to je i pokazivalo moja interesovanja prema kamionima i autobusima“.
Mnogo predrasuda o ženama vozačima
Nakon što je položila vožnju, počela je da radi kod porodičnih prijatelja njenog oca. Seća se, kada ih je njen tata pozvao i pitao da li može da pošalje nekoga da uči, oni su rekli da taj „mali“ može već sutra da počne da radi.
„Onda je tata rekao da nije ‘mali’, nego ‘mala’, odnosno da ću ja doći na obuku. Bilo je malo nelagode od strane kolega jer kad se pojavi žensko bez iskustva, ne veruju joj sve dok se ona ne pokaže i dokaže. Jer, za ženu je jako teško da se dokaže u muškom poslu pošto postoji mnogo predrasuda“.
Andrijanin radni dan počinje jako rano. Nekada u dva, nekada u tri ujutru, sve zavisi. A kada ode na teren, bude odsutna i po nekoliko dana.
„Sve zavisi od mesta gde treba da se pojavim na utovaru il istovaru. Za volanom sam provodila i 25 sati, bez spavanja. Zvučaću arogantno, ali u jednoj firmi sam mesečno prelazila 15.000-16.000 kilometara, to je domaći transport, naši putevi, velike tonaže odnosno pretovari. Muškarci misle da preterujem, ali zbog toga ja imam jako visoko mišljenje o sebi kao vozaču i niko me ne može ubediti da ja nisam bolji vozač od 50 posto muuškaraca na našim prostorima. Ne dam im za pravo, ako ne i veći procenat. Tereni koje sam ja radila, tamo gde sam ja kročila, prosto neko ne bi prošao ‘ladom nivom’. Radila sam Majdanpek, Goč, Povlen, to su sve surovi tereni. Ne postoji mesto u Sbriji kojim ja nisam prošla i koje nisam videla, bila na utvovarima i istovarima. Verujte“.
Sada, posle pet godina otkad aktivno vozi kamion, Andrijana s ponosom kaže da je prepoznaju i druge kolege, te njeno ime među vozačima više ne izaziva smeh i čuđenje.
„Dešavalo mi se da, kada prvi put dolazim na utovar, već piše moje ime, tako da više nisam anonimus među vozačima. Drago mi je zbog toga. Kolege su prema meni skroz fer i poštene. Sećam se, bila sam u Rumuniji nekoliko dana, na parkingu nas 120 kamiona, svi muškarci i ja jedina žena. Moje kolege iz moje firme su mi bili straža ispred kupatila koje smo koristili, tako da sam zaista srećna što sam pronašla svoje mesto pod ovim nebom“, priznaje ona.
Posao profesionalnog vozača nije nimalo lak. Dobro je plaćen, kaže Andrijana, ali je bitno da ga radiš iz ljubavi. A kada se spoje dobra plata i uživanje u poslu koji voliš, to je tek dobitna kombinacija.
Zarađuje dovoljno za sebe i konja
„Ja sam apsolutno zadovoljna jer imam sasvim dovoljno za sebe i za svog konja koji, moram priznati, ravnopravno kao i ja troši platu. On je moja velika ljubav i nada, mislim da ću sa njim ozbilno trenirati. Nažalost, konjički sport u našoj zemlji nema nikakvu perspektivu, ali bih volela to da promenim“.
Upravo zbog svog konja koji je u ergeli Zobnatica, Andrijana je promenila adresu stanovanja.
„Trenutno živim u Subtici. Ta ljubav zahteva veliku žrtvu. A zbog nje bih se žrtvovala, dok zbog neke osobe teško da bih, jer ljudi se lako kvare. Razočaranja su svakodnevna, to je, valjda, u ljudskoj prirodi, do kod životinje to ne možemo da očekujemo. nova.rs
