Predrag Slijepčević – dobro zapamtite ime i prezime ovog čoveka jer on je, zvuči nestvarno, ali čak četiri puta pobedio leukemiju. Ovaj Beograđanin je 2008. godine saznao da boluje od leukemije. Kada mu je saopštena dijagnoza, mislio je da je “gotov”. Popio je kafu, popušio nekoliko cigareta, a onda rekao: “Ja ne odustajem”. I nije odustao. U emotivnom razgovoru za Nova, Predrag priča šta je najvažnije u ovoj velikoj životnoj borbi, o porodici koja mu je bila neizmerna podrška u najgorim trenucima, kao i o prikupljanju trombocita kojim se aktivno bavi već pet godina jer, kako kaže, na taj način vraća drug koji zapravo nije moguće vratiti. Ovo je njegova priča.
Predrag je za Nova.rs u potpunosti otvorio dušu i pričao o samom početku bolesti zbog koje je mislio da će u potpunosti klonuti duhom, s obzirom na to da je vrlo dobro znao sa čime se hvata u koštac. A posebno što je kao tinejdžer gledao svog deku kako umire baš od leukemije.
Međutim, danas je ovaj čovek svetsko čudo jer je uspeo da pobedi bolest i to čak četiri puta. Nekoliko pacijenata u svetu ima naznake izlečenja treće leukemije, ali slučaj kao njegov još nigde nikada nije zabeležen. To kaže i nauka.
„Kada sam saznao dijagnozu, odmah sam, poučen dedinim iskustvom, znao da je to smrtna presuda, samo se čekala apelacija. Popodne sam došao u Urgentni centar pošto sam imao jako visoke leukocite. Samo sam ležao, nikakvu terapiju nisam imao. Onda su me u nekom trenutku doktori pitali da li imam brata i sestru. Aman, zašto je to bitno, pomislih. Čuo sam, u njihovom razgovoru, da su mi jetra i slezina uvećani, što znači da je leukemija ozbiljno uhvatila moje telo, iako nisam ni znao da imam leukemiju. Onda je doktorka pričala o transplataciji, rekoh kakva sad transplatacija. I onda su mi rekli da najverovatnije imam leukemiju. Kraj. Smrtna presuda! Znam kako se umire od nje“, priseća se Predrag tog dana provedenog u bolnici.
Predrag je, sasvim očekivano, bio šokiran saznanjem da boluje od ozbiljne i teške bolesti, a posebno što na to ama baš nikako nije pomišljao.
„Mislio sam da ću dobiti neke lekove koji će mi spustiti leukocite, provešću nekoliko dana u bolnici i ćao, odoh kući. Ma kakvi. Ja imam leukemiju. Znao sam da sam umro. Pitao sam doktorku koliko imam vremena, ona me je gledala bledo, a ja ponovo pitam: Gospođo, koliko imam vremena? Treba da završim određene poslove, preduzetnik sam, pritom imam dvoje dece, želim da ostavim čistu situaciju iza sebe. Ona me i dalje gledala i kaže: Zašto biste vi umrli? Ne morate. Postoje lekovi, leukemija se leči. Ima ljudi koje prežive. E onda sam se zamislio“, nastavlja Predrag svoju priču.
„Ajmo, Predraže Slijepčeviću, šta sad?“
Kada je čuo rečenicu od doktorke da „može da preživi“, Predrag se okrenuo za 360 stepeni.
„Imao sam ozbiljnog lekara pored sebe, verovao sam joj u potpunosti i njen način rada mi je pomogao. Rekla mi je da moram da se borim, da budem pozitivan i da se ne predajem. A onda je izgovorila krucijalnu rečenicu: 50 posto je naše, 50 posto je vaše. Pogledao sam je u oči i rekao da smatra da sam ja svoje uradio. Potpuno sam joj poverovao i znao sam da jedino to može da mi da šansu da preživim. I to je zaista baš tako i svi koji se bore sa opasnom bolešću treba da je prihvate takvu i da daju svoj maksimum. 15 godina kasnije, ispostavilo se da je ona bila u pravu, ali i ja jer sam joj verovao i ispunio svoju reč datu njoj. I eto, imam nazad svoj život“.
Leukemija jeste smrtonosna, ali može da se preživi. Predrag je živi primer.
„Ljudima koji imaju leukemiju govorim da svi imaju istu šansu kao i ja da prežive. Ja nisam čudo, nego običan čovek koji je preživeo. Sećam se, kada mi je saopštena dijagnoza, bio sam zaleđen, nisam mogao da trepnem. Grozno osećanje koje je teško opisati. Mozak je blokiran. Tu je ležao jedan stariji gospodin koji mi je rekao: Nije tako strašno. Posle nekoliko minuta sam malo došao k sebi. Izašao sam napolje, popio kafu i popušio nekoliko cigareta. Pitao sam samog sebe: Ajmo, Predraže Slijepčeviću, šta sad? Ako ćeš da plačeš, sada ćeš da plačeš i da završiš s tim. Nisam plakao. Razmišljao sam šta i kako“, priseća se Predrag.
Na pameti su mu bila deca – dva sina koja su ga čekala kod kuće i njegova supruga. Misao na njih više boli nego saznanje da ima leukemiju, mislio je Predrag.
„Leukemiju preživljavaju budale i samohrane majke“
„Gledajući svoju decu i sećajući se kako sam ih tešio kada im je bilo teško i kada nisu mogli nešto da urade što je trebalo, nisam imao kud osim da donesem odluku da se neću predati. Moj pokojni deda je umro od leukemije, ali se nije predao. I mislim da je to jako važno – ne odustajanje. Ljubav i motiv da preživim da bih mojoj deci bio živ. To me je vodilo. Imao sam neverovatnu podršku od njih i od moje žene, to sam shvatio kada sam ležao u bolnici jer sam tada uvideo da nemaju svi to što imam ja – podršku od porodice“, priča drhtavim glasom naš sagovornik.
Protiv prve leukemije Predrag se borio, kaže, zbog svoje dece. Drugu, treću i četvrtu koje su bile mnogo teže, preživeo je jer ga je bilo sramota da odustane zbog svoje žene koja je sve vreme bila uz njega.
„Ja sam podsvesno razmišljao o tome zašto sam baš ja dobio leukemiju, da bih razumeo kako sam je preživeo jer to niko živ nije znao. Neki mehanizmi su nešto odradili i želeo sam da ih razumem, a posebno sada da bih mogao da ih prenesem na druge koje prolaze kroz sličnu situaciju. Tako da, motiv i želja za životom bili su ključ mog ozdravljenja. Dok se ja nisam pojavio, tajna uzrečica lekara i sestara bila je: leukemiju preživljavaju budale i samohrane majke. Sve vam je jasno – budale jer se ne plaše, a samohrane majke se grčevito bore da prežive da bi othranile svoju decu“.
Nauka kaže da mora da prođe sedam godina bez leukemije da bi se moglo reći da je čovek izlečen. Predrag je izašao iz bolnice 2012. godine, tako da je „na sigurnom“ već 11 godina.
„Leukemija je takva da se vraća brža i jača. Medicina kaže da je treći put sigurna smrt. Ja sam imao i treću i četvrtu leukemiju i dva infarkta, pa čak i neke situacije gde je smrt bio siguran ishod. Ali sam nekako uspevao. Kako god da okrenete, i medicina i verovatnoća tvrde da bih ja umro, a nisam. Zato što je pobedila veličina motiva koju sam imao i neverovatna podrška porodice. Nisam prihvatao opciju da umrem. Ne želim, bre, da umrem. Neću“, bio je uveren Predrag.
Predrag je danas jedan srećan i zdrav čovek.
Posle četiri leukemije, dva infarkta, dva koronavirusa, vode u plućima, njemu preostaje jedino da se smeje, najglasnije što može.
On to i radi zajedno sa Udruženjem za pomoć obolelima od akutnih leukemija „Leuka“ koje čine pacijenti koji se bore sa ovom opakom bolešću.
Udruženje funkcioniše prilično netipično za naše uslove. A to znači – brzo, efikasno, udarnički.
Od njih će oni koji su oboleli od akutnih leukemija, ali i njihove porodice dobiti ono što ih interesuje i što im je važno. Bilo da je reč o psihološkoj pomoći, preko potrebnoj, jer leukemija ne „rasturi“ samo krv i telo obolelog, već i psihu i njega i najbližeg okruženja, bilo da su hitno potrebni trombociti.
Edukuju redom o važnosti davanja krvi i zašto je značajno davati trombocite. Postoji baza onih koji, kada je pitanje života, sve ostavljaju i dolaze da daju trombocite.nova.rs
