Ovo je priča o dečaku koji se zove Dušan Radoičič. Živi u Pančevu, trenira košarku, a njegova supermoć je humanost. Svako od nas ima poseban dar koji nas čini izuzetnim i jedinstvenim. Supermoći su posebni i veoma lični darovi koje svako čovek ima, a nisu predmet koji se uči u školi.
Međuljudski odnosi u kojima dolazi do razmene naših supermoći, nas sve obogaćuju! Tako je i mene razgovor sa malim Dušanom obogatio. Naime, Dušan je prepešačio čak 13 kilometara i sakupio neverovatnih 97.000 dinara za odeljenje Onkologije.
Kako iver ne pada daleko od klade, dokaz je baš ova Dušanova priča. Kako kaže njegov otac, u vaspitanju je najvažnije kako se ponašaš, jer deca oponašaju roditelje. Tako je i on, Slavko Radojčič postao poznat po svojim hodočašćima i humanitarnim akcijama koje organizuje kroz svoje udruženje “Ognjište”. Tačnije, ovaj čovek “kupovinom” svojih koraka pomaže ljudima kojima je to najpotrebnije. Skoro, u ovim pohodima pridružio mu se i njegov sin.
Dušan je humanost pokazivao od malih nogu
Njegov tata nam priča da je sve krenulo tako što je mališan sa samo 6 godina šetao po stanu pretvarajući se da ima svoje hodočašće. Za njega to nije bila samo obična igra, jer je svakodnevno posmatrao oca, a čak je i sa vrlo malo godina shvatao koliko znači mala pomoć nekom ko u tom trenutku nema ništa.
– Stavio bi svoj rančić na leđa, natrpao ono što misli da je potrebno, tražio od mene neke moje lampe, pribor za prvu pomoć itd i tako opremljen šetao po stanu kao da pešači za neko dete. Već sa nekih 4-5 godina je sam počeo da odvaja igračke sa kojima ne ne igra i davao mi da ih nosim deci koju smo obilazili i pomagali, svestan da njemu ne trebaju a njima će značiti – pojašnjava Slavko početak putovanja svog sina.
Njih dvojica su se dogovorili da naprave za njega jedno malo hodočašće i tako su jedan dan prepešačili oko 12-13 kilometara gde su za pedijatrijsko odeljenje Onkologlogije samo taj dan sakupili 97.000 dinara, tj Dušan je sakupio jer je on, više iz šale, postavio nekoliko slika i ljudi su nagradili njegov trud.
– Posle toga sam ja pešačio 5 dana do Sokobanje (preko planine Rtanj, oko 250 km i uspon na 1600 mnv) za istu ustanovu. Skupljeno je 830.000 dinara, a od toga je Dušan sakupio tih 97.000. Bilo je sjajno, tako da me je već pitao kada ćemo ponovo. On je mali i nekome možda izgleda smešno tih 15-ak kilometara, ali se ne radi o tome. Nije bitna kilometraža već želja, volja i osećaj da se treba pomoći nekome. Ja sam na to ponosan a ne na kilometre – dodaje on.
Duki, kao i sva deca, ima snove. On sanja da upozna košarkaša Aleksu Avramovića. Kako znamo da sport i kultura uvek idu zajedno, on je i učenik muzičke škole.
– Sve ovo čime se bavi mi mu omugućavamo, ali ga ne prisiljavamo kao što neki roditelji rade. Svašta teraju decu kako bi neke svoje komplekse lečili, ali mi zaista ne. Sve sam želi i za sada mu lepo ide. Mali je još, pa ćemo tek videti rezultat, a i ako ga ne bude, nije strašno, bitno je da radi ono što voli – navodi ponosni otac.
Sve ovo ne bi mogli bez super mame. Tako i Dušan i njegov tata ne bi bili super momci bez supruge i mame, Seke Radojčić, koja je njihova najveća podrška. I ovoga puta je bila sa njima dok smo razgovarali.
– Nezahvalno je da mi hvalimo svoje dete. Nije što je naš, ali je tako. Duki ima samo 8 ipo godina, a veoma je razuman i pametan. Baš jedna dobrica, što u ovom današljem vremenu ne znam ni da li valja, ali jednostavno je takav. Njega nikada nećete čuti da opsuje na igralištu, u školi… Rado deli sa drugarima i igračke, užinu – napominju roditelju.
Roditelji su ipak svesni da niko ne zna šta donosi sutra, niti kakav će Duki biti u budućnosti, ipak, trude se da će ga svojim ponašanjem i vaspitanjem izvesti na jedan ispravan put, a čini se da mališan već dobro zna kako taj put izgleda.
zena.blic.rs
