“Dok radite u kompaniji kao što je Microsoft, nemate vremena za feniranje.”
Ceo svoj odrasli život Tanja Tatomirović posvetila je poslu i u toj sferi je bila izuzetno uspešna, bilo da se radilo o radu u školi, korporacijama, komunikacijama, pisanju, poziciji direktorke u Microsoftu ili danas biznis partnerke u Hyper Building Group. Pa ipak iako joj je biznis primaran, drugačija je od onoga što biste očekivali od osobe koja i na godišnjem odmoru odgovara na mejlove.
Dovoljno je otvorena da javno govori o sopstvenim greškama, tome zašto smo danas podjednako ludi kao naši roditelji bumeri, kako je kao žena plivala u takozvanim „muškim“ okruženjima, ali i da li je za poslovnu ženu ok da na Instagram okači svoju fotku u kupaćem kostimu.
Da li ste kao devojčica maštali da ćete se baviti biznisom na način na koji to radite danas?
Rodila sam se u vreme kada u našem, jugoslovenskom, okruženju biznis nije bio uobičajena reč, niti zanimanje. Pa, čak i kompanija koju sam nedavno napustila posle više od decenije, IT gigant Microsoft, mlađi je od mene. Maštala sam da ću postati novinar, pisati, ići po svetu. Verovatno Yugom 45.
Sve mi se nakon toga dogodilo, ali ne istovremeno, niti onako kako sam to osamdesetih godina prošlog veka zamišljala. Bila sam i novinar, napisala sam knjigu, na osnovu mog života kreiran je lik u jednom romanu (lik Aleksandre Rakin, „Prave Beograđanke“, Igor Marojević), a po svetu sam se prilično našetala zbog posla. Vozila sam i Yugo 45.
Naša generacija (Gen X), imala je sreću ili nesreću da doživi sve te turbulente promene, od fiksnog telefona i dvojnika do pametnih telefona, od crno-belih televizora do Netflix-a, od vokmena koji je vrteo kasetu do Spotify servisa za muziku. Tako se i biznis promenio. Na meni, kao i na svima nama, bilo je samo da li ćemo ići uporedo sa svim promenama koje su se dešavale u poslednjih pet decenija, ili ćemo ih ignorisati. Pojma nisam imala da će mi AI pisati emailove ili da ću ranom zorom hvatati let Beograd – Kijev i vraćati se iste večeri nakon pet održanih sastanaka. Moj poni-bicikl jedva je prevozio Tanju devojčicu do mnogo kraćih destinacija.
Kako pamtite iskustvo rada u školi i šta vam je bilo teže – rad sa osnovcima ili srednjoškolcima?
To mi je bio prvi ozbiljan posao sa punim radnim vremenom. Došla sam u srednju školu na zamenu bolesne koleginice i odmah dobila starešinstvo za njeno odeljenje. Dok sam tu srela različitu decu, uglavnom momke, jer su IT i elektrotehnika tada bili nekako rezervisani za mušku populaciju, i borila se sa njihovim različitim vaspitanjem i pubertetom na vrhuncu, osnova škola donela mi je zabavu odlaska na rekreativne nastave gde se dvadesetoro dece razboli. Ništa nije bilo teško – teško, ali je bilo izazovno. Danas srećem tu ‘decu’, koja sada imaju svoju decu i vidim koliko su se generacije promenile, koliko su ta moja deca meni ponekad bila nemoguća, a koliko su zapravo divni ljudi postali. Govorim sebi da sam i ja pomalo zaslužna za to kakvi su.
Na kom poslu ste najviše naučili i čega ste morali da se odreknete da biste napredovali?
Svaki posao je lekcija na svoj način. U srednjoj školi sam naučila da se borim sa nekim kolegama više nego sa decom. U osnovnoj sam se naučila skromnosti, jer sam radila u radničkom kraju grada, gde je bilo smešteno i romsko naselje. Imala sam učenicu koja je dolazila svaki drugi dan u školu. Delila je patike sa sestrom, pa je jednog dana patike nosila jedna, drugog druga.
U petrohemijskoj industriji sam naučila da nije teško ustati u tri sata noću kada te pozove dežurni fabrike zbog nekog problema, a naftno-gasna industrija pokazala mi je kako funkcioniše ex-sovjetski sistem menadžmenta i poslovanja. U regionalnim telekomunikacijama sam očvrsnula, dok me je globalna korporacija Microsoft, u kojoj sam provela više od decenije, naučila biznisu u takozvanom matriks sistemu, naučila poslovanju i komunikaciji u mnogo različitih kultura, te dala mogućnost da putujem (dok se nisam umorila), da učim nove stvari, ali i da budem fleksibilna. Ta fleksibilnost je jako važna, jer sam mogla da radim u pidžami ili balskoj haljini, sa klupe u parku ili iz jedne od dobro opremljenih kancelarija. Vodila sam komunikaciju prvo u dve zemlje, onda u pet, pa digitalni marketing u petnaest zemalja sveta, da bih preuzela komunikacije za dvadesetčetiri zemlje, a zatim i tim komunikacija u najvećem inženjering centru u regionu.
Odrekla sam se nečega čega nisam bila svesna da sam se odricala. Odrekla sam se sebe. Sad mi je glavni zadatak da se vratim. Zato sada radim posao u skladu sa time – nadzirem tok komunikacija i administracije u jednoj inovativnoj i mladoj kompaniji, i to u građevinskoj (i dalje pomalo konzervativnoj) industriji, ali nisam u operativnom poslu. To valjda tako ide kad napunite pedeset, pretvorite se u bunar mudrosti. Poenta je samo da je delite sa pravim ljudima.
Da li je vaše iskustvo pokazalo da moraš biti beskrupulozan da bi bio uspešan?
Neke uspešne kolege su beskrupulozne prema drugim kolegama ili podređenima, a neke su beskrupulozne prema sebi, posvećujući veći deo svakog dana poslu. Ja sam bila ova druga. Ako radite u nekoliko vremenskih zona, na raspolaganju ste online 24/7, putujete na masu događaja, imate obično ne tako veliki tim, pa morate dosta toga i sami, onda nema vremena za najbliže, nema vremena za prijatelje, za ispijanje hladne bele malvazije, za duge razgovore, ponekad ni za frizera, pedikira, a često ni za dovoljno sna, redovne lekarske preglede. Presvlačite se u toaletima aerodroma, spavate na milion raznih jastuka po hotelima ili u avionu, mučite se sa probavom i nadutim stomakom, iskaču vam bubuljice, a onda ste ujutru tip-top za sastanak, uz osmeh. Odete na odmor, pa gledate email ili ste online na Teams-u. Kažu ‘nemoj, odmori se’, a onda te šef zove telefonom. Hahaha, zvala sam i ja moje iz tima, nekad posao prosto ne može da čeka. U takvom vremenu živimo, a moja generacija je i pomalo luda, pa smo spremni da se žrtvujemo, gotovo kao naši roditelji, bumeri. Ko je od njih znao za ‘work-life balance’!?
Znam dosta svojih kolega koji su, ipak, više uložili u samopromociju nego u rad i rezultate, i, nažalost, prolazili mnogo bolje, i bili ‘uspešniji’ od radilica. Ali, takva je ljudska psihologija. Šta vam nije pred očima, to zaboravite da cenite. Pakovanje nam je, često, važnije od sadržaja… ako na to dodate ljudske osobine kao što su sujeta, čuvanje radnog mesta, želja za neopravdanim napredovanjem. Onda ste među lavovima koje nekad i ne možete da savladate. Ili se borite, ili se povučete, ili probate drugu džunglu.
Po čemu se rad u Microsoftu razlikovao?
Vrhunac moje karijere u toj kompaniji bio je kada mi je moja šefovica, Amerikanka, rekla: „Ja hoću da ti vodiš komunikacije u 24 zemlje!“, nakon što sam bila na raznim drugim pozicijama u zemlji i regionu pet godina pre toga. To je značilo više odgovornosti, manje vremena za sebe, balansiranje različitih zahteva, sa različitih nivoa i iz različitih kultura poslovanja. Bio je to izazov kao ni jedan do tada.
A on je doneo po više stotina emailova na dan, po devet sastanaka na dan, razgovore van radnog vremena, pripremanje za sutra u toku noći… Ali, tu sam najviše naučila o različitosti i poštovanju različitosti, bilo da je ona u poslovnom stilu, komunikaciji, seksualnom opredeljenju, tipu ličnosti, mišljenju, ili načinu oblačenja.
Da li ste se u karijeri osećali sputano zbog dreskoda?
Na jednom poslu sam bila kažnjena sa -10% od mesečne plate zbog ‘pantalona koje podsećaju na kroj farmerki, a nije petak’. Tada sam znala da ću odatle otići, jer je forma nadvladala suštinu.
U Microsoftu se to nikada nije desilo. Pri jednom od prvih dolazaka, pitala sam koleginicu na recepciji ‘A vi petkom nosite farmerke?’, kada me je ona začuđeno pogledala i odgovorila da se farmerke nose i svakog drugog dana, ako neko to želi. A onda sam upoznala kolege inženjere koji su šetali u kućnim patofnama i trenerkama koje su ličile na pidžame. Na sastanke sa premijerima i predstavnicima državne uprave širom regiona oblačili smo se po dreskodu, konzervativno i vodeći računa o lokalnim običajima. I to iz poštovanja, a ne zbog manjka slobode.
Ipak, kroz ovih dvadesetak i nešto godina moje karijere, dešavalo se da ima primedbi od strane pojedinaca na pojavljivanje, pogotovo nas žena, na društvenim mrežama. Da li je OK biti u kupaćem na fotografiji na Instagramu ili ne? Da li je nešto pristojno ili ne? Ako ti fotografija u kupaćem kostimu naruši karijeru, onda znači da je ta karijera na klimavim nogama. S druge strane, ako pokušavaš da gradiš karijeru na kupaćem kostimu ili provokativnim fotografijama, opet je pitanje vremena kada ćeš proklizati.
Na šta ne žalite da date novac?
Na azile za životinje. Pomognem i ljudima, ako su bespomoćni, ali životinje to uvek jesu.
Da li vam je kratka kosa na neki način zaštitni znak?
Od momenta kada me je policijski kordon na protestima 1996. godine pendrecima otpozadi tukao po glavi i ostavio mi ožiljak za do kraja života, kratka kosa je bila racionalan izbor. Ali i ako sa 41 godinom upišete doktorske studije, dok radite u kompaniji kao što je Microsoft, onda nemate vremena za feniranje između pisanja naučnih članaka i poslovnih obaveza. Kratka kosa mi omogućava da ja budem ja – u bilo kom stilu, u bilo kojoj boji, uvek spremna da brzo krenem u akciju.
Jeste li nekada dobili otkaz i kako ste se nosili s tim?
Bilo je to više dogovorno i uz obostranu saglasnost, ali i veliko olakšanje za mene u tom momentu, jer sam se borila protiv vetrenjača. To je za mene bio kraj puta koji sam i sama planirala nekoliko meseci pre nego što je druga strana reagovala. Zameram sebi na sporosti da to sama preduzmem, ali, svejedno, sve dođe na svoje.
Nije uvek lako, nismo svi u istim pozicijama, ali ako znate koliko vredite, odlazak je novi početak, a ne kraj.
Mislite li da žena koja radi na visokoj poziciji može uspešno da balansira porodicu i karijeru ili nešto od ta dva mora da trpi?
Mislim da trpi žena sama, a onda i svi oko nje. Iz mog iskustva, iako sam uvek volela i volim svoj posao, stremila sam da, kao senior u profesiji, dođem na poziciju gde ću sebi dozvoliti da ceo jedan dan ne radim ništa vezano za posao kao takav, ako mi tako dođe.
Tek sada, skoro petnaest godina od kako je izašlo prvo izdanje moje knjige “Musolinijev mikrofon”, uspevam da, u saradnji sa kompetentim ljudima, razvijem drugo, prošireno i bolje izdanje i spremim ga za svetlost dana. Prvo izdanje bilo je spremano u jurnjavi, u retkim pauzama između posla.
Dok sam bila u tom ludilu, ‘jurila karijeru’, moja majka je bila u bolnici i napustila nas je bez da sam ja stigla da je, još dok je disala, vidim.
zadovoljna.nova.rs
