Zbog Rade je ustala cela Srbija. Imala je čak 4 operacije, a danas živi punim plućima. Roditelji nikada neće zaboraviti najteže momente i mrak nakon ulaska u operacionu salu.
“Ona može da umre i u Londonu i u Beogradu”. Ovu rečenicu jedna majka iz Beograda zauvek će pamtiti, a pamtiće i činjenicu da njeno dete nije umrlo. Rada Maslarević (11) dosad je imala čak četiri operacije, a njena hrabrost, ali i lavovska borba roditelja Sandre i Nenada, pokazatelji su da upornost može da pobedi svaku prepreku, pa čak i onu najtežu.
Radi je sa samo dve godine dijagnostifikovana teška urođena srčana anomalija. Tada je počeo rat, a Sandra i Nenad nisu imali u planu da se predaju. Kucali su na sva vrata, bez straha, samo u cilju da svom detetu pronađu adekvatnog lekara koji će joj spasiti život. Za Radu se tada molila cela Srbija. Svi su poznavali smeđe oči u kojima je tinjala želja za životom. Danas, ona je uspešna devojčica. Ima velike snove i planove, a roditelji se i dalje sa suzama u očima prisećaju nekih od najtežih momenata trnovitog puta.
S obzirom na to da je moja trudnoća bila uredna, kada sam rodila Radu oni su mi rekli da je beba zdrava. Informacija da je bolesna je bio grom iz vedra neba. Ja sam to jedva preživela, na početku sam reagovala jako burno, ali sam shvatila da nam jedino ostaje da se uhvatimo u koštac sa tim problemom i da se borimo za Radin život i naš opstanak. Sasvim slučajno su nam doktori pri rutinskoj kontroli u obdaništu rekli da čuju šum na srcu, ona je imala dve godine. Mi smo je odveli na Institut za majku i dete i rečeno nam je da ima urođenu tešku srčanu anomaliju. Otišli smo kod profesorke Ide Jovanović i odmah su zahtevali kataterizaciju, ona je pokazala da mana može samo operativnim putem da se reši – počinje svoju priču za Telegraf.rs Radina majka Sandra.
Ocu je vest o Radinom zdravstvenom stanju otvorila stare rane. Svojoj ćerki dao je ime po majci, koju je izgubio istog datuma kada je Rada imala poslednju operaciju. Priča nam da su ga vesti pogodile kao nož, a i danas mu se oči napune suzama dok se priseća scena od pre 8 godina.
– Teško sam to prihvatio… S obzirom na to da mi je majka umrla u 52. godini, a Rada nosi njeno ime. To je bio veoma jak udarac, umesto da odemo da slavimo moj rođendan, saznajemo da nam je dete bolesno. Mnogo mi teško bude kad se setim toga, a sada kada je vidim, mnogo mi je lakše. Najzanimljiviji trenutak je bila poslednja operacija, trajala je 17 i više sati, a desila se na datum smrti moje majke. Možete zamisliti kako je meni bilo, nisam znao za sebe – kaže nam Nenad gledajući u svoju mezimicu koja mu se osmehuje iza kamere.
Sandra, kao i svaka majka, nadala se najboljem. Uvek je videla svetlo na kraju tunela, a ono što ju je održalo je svakako i vera u Boga. Pojašnjava nam da je Rada bila u sigurnim rukama, imala je dobrog doktora, ali i jednu informaciju koja je govorila da je ozdravljenje moguće. Postoje tri liste srčanih anomalija, a Radina se nalazi na poslednjoj. To znači da leka ipak ima.
– Postoji još jedan faktor, a to je vera u Boga. Naša porodica je jako verujuća. Rada je rođena na Svetu Petku, a svaka njena intervencija je bila na crkveni praznik. Cela ta borba bila je prožeta kroz priču vere i Boga. To je bio znak da je čuvana i vodio nas je kroz put pakla. Očigledno je obeležena – priča nam majka i dodaje ju je u život vraćao prizor ćerkice koja posle svake operacije ustaje još snažnija i jača.
Ipak, bilo je dana i kada se tunel sa tračkom svetlosti pomrači. Pred svaku operaciju, Sandra se sa Radom opraštala kao da je vidi poslednji put. Poljubac, osmeh na licu kao znak ohrabrenja, a onda mrak. Vrata od sale se zatvaraju, a Sandra ostaje sama i nemoćna.
– To je najgrozniji osećaj. Znate kada defiinitivno osećate nemoć. Ona je operisana u Grčkoj, a tamo postoji tradicija da majka ide ispred kreveta i obavezno pred odlazak u salu poljubi dete i pozdravi se sa njim. Vi znate šta to znači. To je poslednji pozdrav. Kada pričaju sa vama nikada ne kažu da će sve biti u redu, nego uvek kažu pola je naše pola Božije. Uvek sa tom zebnjom i strahom svoje dete predate tamo. Kada se ta vrata zatvore, a vi se okrenete, vi ste nemoćni, a ja sam to osetila šest puta. Jedino mi je tad pomagalo da odem u crkvu i molim se – priseća se Sandra.
“Kada su je skinuli sa aparata i mene je prestalo da boli”
Iako su bili slomljeni i iscrpljeni od duge i teške borbe, Sandra i Nenad nikada nisu dozvolili da Rada primeti njihovu nemoć u najtežim trenucima. Majka nam priča da je plakanje zabranila, a prisećaju se i scene u koju bi retko ko poverovao ako je nije iskusio.
– Bila sam mirna, da Radi ne bih remetila snagu. Tada se nije smelo plakati, to je bilo zabranjeno. Hteli smo samo njoj da šaljemo pozitivnu energiju. Kada je bila poslednja operacija mi smo bili u prizemlju, a Rada na prvom spratu. Sandri se odjednom oduzela leva ruka i osećala je bol oko srca. To je trajalo dve minute. Ja sam je pitao šta joj je, a posle par minuta zvala nas je sestra i rekla da je sve u redu, Rada više nije na aparatu i njeno srce funkcioniše. I tad je bol prestala kod Sandre – priča nam Nenad, dok Sandra potvrđuje da veruju da su iskusili sve što jedan čovek može da proživi od emocija na ovom svetu.
– Ja sam išla do te mere da se ničega nisam plašila. Borba za njen opstanak. Ja sam bila dsvesna da ako ona ne bude živa, nema ni meni života. To je bila dupla borba – pojašnjava ova majka.
“Tvoje srce je ptičica koja trenutno ne peva lepo”
Bez obzira na to što je zabranila plakanje, Sandra je htela svojoj ćerkici, iako maloj, da pojasni situaciju u kojoj se nalazi. Ipak, za to je našla drugačiji način, te joj je poetično i bajkovito objašnjavala šta se dešava sa njenim srcem koje je poredila sa ptičicom.
– Mozak sve pamti, a pogotovo dečiji. S obzirom na to da je ona bila mala i nismo znali kako da joj objasnimo šta joj se dešava, mi smo joj to bajkovito objašnjavali. Nismo je lagali, ali smo pričali priče. Ja sam joj govorila tvoje srce je ptičica, a ona trenutno ne peva lepo. Da bi pevala, doktor Saris mora da je navije. Ti budi hrabra jer mi smo pored tebe i nikada te nećemo ostaviti. Ovo će proći i jednog dana tvoja ptičica će da peva najlepše. Stalno smo pričali sa njom i bili joj podrška. Ona je tek u prvom razredu videla baš intervju u Telegrafu i prvi put se suočila sa tim šta se tačno desilo u njenom životu. Jedina trauma koju ima je kada idemo u bolnicu da vadimo krv od igle i tih stvari. Ali ona zna da mora da se čuva i brine za svoj život – priča nam ova hrabra majka.
Otac dodaje da ju je bodrio na sličan način. Smišljajući kako da joj saopšti da ide na operaciju odlučio je da joj kaže da ide u svoj omiljeni grad – Moskvu. Ipak, mudra Rada je njegov plan otkrila.
– Jednom prilikom kad smo išli za Atinu, a pošto Rada obožava Rusiju i Moskvu, kada je pitala gde idemo ja sam rekao da idemo za Moskvu. Ona se oduševila, a kad smo krenuli da slećemo počela je da viče: “Nije ovo Moskva” – priseća se Nenad sa osmehom.
“Ona može da umre i u Londonu i u Beogradu”
Ova nasmejana, prelepa devojčica kaže da je danas dobro. Ponekad ne sme da radi fizičko, ali iako je prošla težak put, ne žali se ni na šta. Priča nam da se seća samo momenta kada se probudila posle operacije, a i dan danas ima jedan san – da poseti Moskvu.
– Jedino što želim, ne samo za Radu, već svu našu decu iz Srbije, je da imaju jednu bezbednu budućnost. I u školi i zdravstveno i privatno. Za Radu ćemo se dalje boriti, a razgovor je najbitniji, da ih uputi na lep put – kaže Sandra sa osmehom.
Tata bi svojoj ćerkici poželeo nešto drugo. Kako kaže, dok je pričala sa nama čuo je njenu želju, te će se truditi da je ispuni.
– Kucu… To nam je sledeće na listi, njena želja. Prvo je bila maca, pa je završila kod bake u dvorištu. Možda će biti neki slon ili konj… Ona voli životinje, njena želja je da bude veterinar, pa ćemo videti šta će biti – zaključuje Nenad kroz smeh.
I pored teške dijagnoze, mnogobrojnih operacija, vere i želje, najlepši utisak ostavlja slika ove porodice na okupu. Istinska ljubav, podrška, i jedan zagrljaj. Najjači na svetu.
(Telegraf.rs)
