Profesorka Slavica Jović (55) iz Novog Sada htela je da napusti prosvetu i potraži bolju budućnost za sebe na novom Zelandu. Ipak, pred sam put, prelomila je i rešila da svom pozivu da još jednu šansu. Odustala je od ideje da ode iz Srbije i vratila se u školu gde je i dan-danas ostala. Posle 32 godine rada u prosveti, profesorka Slavica, sa suzama u očima, kaže da je možda, ipak, trebalo da ode zbog države koja je ne poštuje i koja konstantno ponižava učitelje, nastavnike i profesore koji ustvari treba da budu stub jedne zemlje. S druge strane, srećna je što je ostala, ali samo zbog dece kojoj je i nastavnik i vaspitač i roditelj i prijatelj jer, ona je sve to.
Profesorka Slavica je pre tačno trideset godina došla sa Kosova i Metohije u Srbiju. Odmah se zaposlila u jednoj zrenjaninskoj školi gde je i živela, i tu je i provela skoro ceo prosvetni vek.
Tek je poslednje dve godine u Novom Sadu, u Srednjoj elektrotehničkoj školi „Mihajlo Pupin“ gde je, kako kaže za Nova.rs, srećna i zadovoljna kolektivom i đacima, ali ne i opštim stanjem u prosveti.
„Kako mogu da budem zadovoljna? Stanje u prosveti je katastrofalno. Najcrnje je što nas više niko ne razume. Država ne vodi računa o nama, a trebalo bi da mi budemo stub ove države. Mi se bavimo mladošću, mi učimo, mi vaspitavamo. Deca, uglavnom, provode više vremena sa nama nego sa svojim roditeljima. Mi znamo i kada su oni tužni i kada imaju probleme, mi smo uvek tu za njih. Ali za nas niko ne mari…“, priča profesorka Slavica.
Profesorka Slavica je šetala, rame uz rame, sa svojim kolegama na protestu u Beogradu, koji su organizovali sindikati prosvetara. Došla je, kaže, da pruži podršku kolegama, ali i sebi.
„Ko će koga da podrži, ako neću ja sebe? Greota je što moramo da šetamo i organizujemo proteste, umesto da smo na času, ali da je država uradila onako kako treba i malo više poštovala prosvetne radnike, mi danas ne bi bili ovde. Nažalost, mnogi misle: Aha, ti si nastavnica, ti imaš više raspusta nego bilo ko drugi! Mi nismo samo nastavnici. Mnogi misle da mi samo uđemo u učionicu i držimo čas. Ali, ne. Mi smo ponekad i roditelji. Mi slušamo decu. Mi ih savetujemo“.
Ponižena i unižena
Prosvetni radnici svakodnevno bivaju poniženi, smatra profesorka Slavica. Ali u jedno je sigurna – više su je poštovali ranije nego danas.
„Ja sam sa fakulteta došla odmah u prosvetu. Kada sam počinjala da radim, mnogo su me više poštovali nego sada, mada čast mojim učenicima. Ja sam izvela mnoge generacije. Sada ih sretnem, poneke možda i zaboravim, ali oni se jave. Oni su danas vlasnici IT firmi, advokati, rade u sudu, ima ih u skoro svakoj velikoj kompaniji. Ali pre svega, oni su dobri roditelji i dobri ljudi, a to mi je bilo najvažnije za sva ova vremena dok radim“, ponosno kaže profesorka .
Priznaje da je bila ponižena i osramoćena od strane dece, a tada, umesto da ih kazni, ona održi jedan čas „učenja iz života“.
„Ja reagujem na to tako što kažem deci: Razmislite malo o svom postupku, stavite prst na čelo i razmislite. Da li je to pametno? Da li ja to zaslužujem nakon svih ovih godina provedenih sa vama u učionici? A oni samo spuste glavu, pa se posrame“.
Slavica je đacima i nastavnica i vaspitač, ali i roditelj jer u mnogim situacijama, kako nam objašnjava, ona je bila „rame za plakanje“ svojim učenicima.
„Dešavalo mi se da se moji đaci posvađaju sa svojim roditeljima. Vidim po njima da nešto nije u redu. Pitam ih, onako nasamo, šta je i kako. Obično se ne otvaraju na prvi korak, a onda kažu: Profesorka, on ime ne razumeju. Ja im kažem: Biće sve u redu, oni vas vole najviše na svetu. Shvatite roditelje, nemaju vremena, moraju da se bore za vas“.
Zbog potpunog kraha prosvetnog sistema, profesorka Slavica bi već sutra otišla u penziju.
„Otišla bih da uživam. Bolje da uživam nego da budem nepoštovana. Nažalost, nema ništa sada od penzije, ali za deset godina… Jedva čekam.
Poruka mladima
Iako joj je teško da izgovori, profesorka je svesna da mladi beže iz prosvete. To se i vidi po broju upisanih brucoša na Učiteljskom fakultetu, kao i na nastavničke smerove.
„Neće niko u prosvetu i što je najcrnje, doći ćemo do toga da nećemo ni imati učitelje. Verujte. Međutim, pokušaću da budem optimista jer ja to jesam, posebno za ove mlade. Neka se ne predaju. Valjda će doći bolja vremena. Samo verujte. Tako sam i ja. Zato sam ostala ovde, a mogla sam da odem preko. Dobila sam papire, sve, ali sam odustala zarad rada u prosveti. Dala sam joj šansu. Dajte joj i vi“.
A da li se pokajala što je ostala u Srbiji?
„Ne, nisam se pokajala. Nisam se pokajala što se tiče ljudi i dece. Ali jesam što se tiče države. Zbog samog statusa u prosveti. Nekada su lekari, učitelji, doktori i popovi bili glavni, a sada… Nema nas nigde, niti iko mari za nas. Čak ni roditelji nemaju sluha za nas. Zato ja volim da kažem istinu, a to je da nisu deca kriva, nego roditelji. Ja imam jako dobru saradnju sa roditeljima, ali uvek ima onih svađalica. Sa njima samo treba dobro znati“, zaključuje naša sagovornica.
Inače, sastanak reprezentativnih sindikata sa predstavnicima Vlade Republike Srbije zakazan je za 5. oktobar. Od ishoda pregovora zavisi odluka o početku štrajka, koja je dogovorena od strane sva četiri reprezentativna sindikata.
nova.rs
