On kaže da je kao i ostatak Srbije osetio veliku bol kada je Simanić povređen, a s obzirom na to da nije znao da karijeru može da nastavi samo sa jednim organom, savsest mu nije dala mira dok nešto nije preuzeo
“Šta je moj život naspram Borišinog… Ništa, prazni dani”. Ovako svoju priču za Telegraf.rs počinje Hajrudin Redžović (74), deka iz Sjenice, koji je javno ponudio bubreg za srpskog reprezentativca Borišu Simanića. Iako je odmah dobio sve pohvale sugrađana, ali i čitave države, ovaj skroman čovek tvrdi da iza njegovog dela stoji čista emocija, te smatra da njegovom gestu ne treba pridavati pažnju.
Ipak, cela Srbija čeka nove informacije o zdravstvenom stanju košarkaša koji je izgubio bubreg nakon što ga je reprezentativac Južnog Sudana, Nuni Omot, udario laktom u meču trećeg kola prve faze Mundobasketa. Bilo je suza, strepnje, burnih reakcija, a Hajrudin, kao srčani ljubitelj sporta, nije mogao da gleda da se karijera mladog čoveka gasi na ovaj način. Objašnjava nam da košarku prati od prve zlatne medalje na Svetskom prvenstvu.
Odgovor je jednostavan. On je veoma mlad čovek, na pragu života, a ja se približavam kraju. Šta je moj život prema njegovom. Ništa, prazni dani, a on tek treba da pokaže sve što zna i može”, pojašnjava nam naš sagovornik zbog čega je odlučio da svoj organ ponudi, takoreći, strancu.
Odlučan je u tome da ne želi nikakve pohvale, niti hvalospeve, iako je takva reakcija nacije bila neizostavna.
“Ja nisam javno ponudio bubreg Simaniću da bi mi neko odao neko priznanje, da bi me neko hvalio, čestitao, da bi mi se bilo ko zahvaljivao. Što se tiče sumnjivaca, ipak polaze od sebe. Ja sam takav čovek , duboko religiozni ateista i moja religija je ljubav prema životu, život u ljubavi, a vrhovno božanstvo, za mene je čovek sa svim svojim vrlinama i manama kojih je mnogo više. Izgubili smo ljubav prema čoveku, a bez njega nema ni života”, iskren je naš sagovornik.
On kaže da je kao i ostatak Srbije osetio veliku bol kada je Simanić povređen, a s obzirom na to da nije znao da karijeru može da nastavi samo sa jednim organom, savsest mu nije dala mira dok nešto nije preuzeo.
“U, za mene u strašnom trenutku saznanja da Simanić ostaje bez bubrega, a mislim i za sve ljude koji nose u srcu ljubav prema čoveku, nije bilo ni trenutka dvoumljenja, jer ne poznajem medicinu i odlučio sam, da ako ispunjavam medicinske uslove, dam bubreg i istovremeno sam pozvao i ostale ljude da ponude svoj bubreg, jer nisam znao da može da nastavi, i to uspešno, sa karijerom i sa jednim bubregom. Ali svejedno, opet bih to učinio i spreman sam da mu dam bubreg, jer mi je jedan hirurg napisao da nemam prepreka kada su godine u pitanju”, pojašnjava Hajrudin.
Dodaje da se vodio isključivo emocijama, a najjače su bile one roditeljske. Osim što ima sina, ćerku i unuka, Hajrudin je pukovnik u penziji. Priča nam da je imao ogromnu čast i poverenje roditelja da bude komandant jedinice od nekoliko hiljada ljudi i da taj osećaj nikada neće isčeznuti iz njegovog srca.
“Učinio bih to iz roditeljskih, ljudskih i oficirskih osjećanja. Imam sina i ćerku, ima deda i svoju najsjajniju zvezdu, unuka. Oficirska osećanja su duboko usađena u mom srcu i u mojoj duši. Ja sam pukovnik u penziji. Imao sam ogromnu čast i neizmerno poverenje roditelja i države da budem komandant jedinice od nekoliko hiljada ljudi. I danas kada se setim svečanih strojeva u kojima su se nalazili cvetovi jednog naroda i temelji jedne države, čije su tople, dječje oči osamnaestogodišnjaka, uprte u mene, njihovog komandanta, osetim neopisivi ponos i oči mi zasuze. Najveći patriotizam jednog oficira je sačuvati živote svojih ljudi u svakoj situaciji. Ako nemate ljude, šta će vam prazna brda i doline, gradovi i sela. Za svakog mladog čoveka, iz svake od naših bivših republika, najpre za mlade ljude moje države, dao bih svoj život, jer ne vrede moje 74 godine njihovih godina pa makar bile i 50”, zaključuje ovaj Sjeničanin.
(Telegraf.rs)
