Sofi Kecman, autorka teksta “Roditelji su me dobili kad su imali preko 40 godina. Sad znam da je benefit dobiti decu kasnije” za “Insider” napisala je kolumnu o stigmatizaciji žena koje se odlučuju za decu posle tridesete i koje sve, po njenom mišljenju, prednosti nosi dobijanje dece u kasnijim godinama.
Ovog meseca punim 31. godinu, što je za jednu godinu više od statistike koja kaže da žene u Americi najčešće dobijaju oko tridesete. Moja majka je imala 40, a otac 45, što je daleko iznad proseka, kada su me dobili 1992. godine.
Ako ostavim po strani što sam se čudila što su moji roditelji 10-15 godina stariji od roditelja mojih drugara, nisam previše razmišljala o njihovim godinama dok sam odrastala.
Otkrila sam da postoje pozitivne strane u odlaganju roditeljstva
Želela sam da dobijem decu pre tridesetih, ali moja mišljenje se promenilo. Stigma oko “starijih roditelja” nije toliko prisutna kao ranije. Imamo poznate ličnosti koje dobijaju decu u sedamdesetim, a Njujorku često ćete upoznati ljude koji su uveliko u četrdesetim i dobili su prvo dete.
To što imam starije roditelje imalo je veliki uticaj na mene, pre svega jer sam bila izložena mreži generacija koje imaju odlične savete i bili su mi velika inspiracija. Moja starija braća i rođaci su desetak godina stariji od mene, pa sam se susrela sa potpuno drugačijim životnim stilovima dok sam bila mlađa. Zahvalna sam na detinjstvu i okruženost ostvarenim i odraslim ljudima koji su me oblikovali ovakvu kakva jesam.
Pored mudrosti iskusila sam i benefite uspeha mojih roditelja jer su se potpuno profesionalno ostvarili do tog trenutka. Imali su ušteđevinu i finansijsku stabilnost.
Putovali smo, učili da skijamo, i dali su mi mogućnost da idem na časove plesa, pevanja i da se okušam u sportovima. Moji roditelji nisu imali nikakvih finansijskih problema. Bili su u životnoj fazi kada ne moraju da brinu o štednji i kreditima. Ja imam 31. godinu i još uvek radim na tome da se finansijski stabilizujem, profesionalno ostvarim i omogućim dobru budućnost za svoju decu.
Uvek su bili tu za mene
Moji roditelji su uvek bili prisutni. Mogu na prste ruke da izbrojim koliko puta su me ostavili kod nekoga na čuvanje.
U tinejdžerskim danima, kada sam bila zaista naporna i nepodnošljiva, šteta je što nisu imali više kontakata.
Sećam se da sam jedno pitala majku zašto su uvek tu jer roditelji mojih drugara su imali aktivan društveni život.
“Provela sam dvadesete i tridesete u takvom životu. Nisam više željna toga”, rekla mi je majka.
Umesto izlazaka i druženja fokusirali su se da mi pomognu oko škole i da za mene budu tu.
Kada su me moji roditelji dobili vodili su život po principu “baš nas briga šta drugi misle”.
Nikad nisu poredili svoju decu sa drugom ili sa decom bliskih rođaka. Najvažnije im je bilo da smo mi dobri i da odrastamo u dobre ljude.
Veliki broj mojih vršnjaka dobio je decu u dvadesetim i ranim tridesetim, i ne osećam potrebu da uradim isto što i oni.
Ne postoji pravo vreme kada treba da dobijete dete i ništa vas ne može pripremiti za ono što vam sleduje.
Od svojih roditelja sam naučila da decu treba dobiti kada osećate da je pravi trenutak, bez obzira koliko godina imate i koliki je nacionalni prosek.
Izvor: Žena
