Znali su da proces usvajanja obično traje godinama ali, u njihovom slučaju, stvari su išle brzo. Znali su da deca, Bet i Džonatan Tomas, dolaze iz razorenog doma. Majka im je umrla od bolesti bubrega kada je devojčici bilo godinu dana, a otac ih je zanemarivao – pre nego što su odvedena u sirotište, deca su ležala u odeći koja se skorila od prljavštine, i oboje su bili neuhranjeni.
Ono što supružnici nisu znali jeste činjenica da je monstruozni otac redovno seksualno zlostavljao Bet, od kad je bila beba.
Prvi pokazatelj da s devojčicom nešto nije u redu bile su noćne more. Budila se u toku noći, vrišteći iz petnih žila. Kad su joj bile otprilike tri godine, majci je ispričala da stalno sanja muškarca koji leži na njoj i radi joj “strašne stvari”. Već tada, Džuli je posumnjala da je njena ćerka doživela neku vrstu seksualne traume, ali bila je uverena kako će ljubavlju i pažnjom zalečiti njene duševne rane. Nažalost, stvari su vremenom postajale sve gore.
Devojčica je počela kompulsivno da masturbira, čak i u društvu i tolikim intenzitetom da je znala da raskrvari polni organ. Njen bes, koji je prvo usmeravala na ukućane, preusmerio se prema ostalim živim bićima.
Kada je pronašla gnezdo s malim ptićima, stiskala je nesrećne životinjice dok nisu izdahnule. Porodične pse je vukla za rep i namerno im gazila šape. Najčešća žrtva njene agresije bio je njen mali brat. Izvrtala mu je ruku, bola ga iglama, štipala mu genitalije… Najčešće je “napadala” noću, kad su svi spavali.
Shvativši da su svi u opasnosti zbog nje, roditelji su odlučili da potraže stručnu pomoć. Usledio je niz terapijskih razgovora, a njenom slučaju najviše se predao doktor Ken Magid, klinički psiholog. Njegove terapijske seanse s šestogodišnjom Bet, snimane kamerom, 1990. su postale deo dokumentarca o njoj, nazvanog “Child of Rage” (“Dete besa”). Ti razgovori, danas dostupni i na YouTube-u, lede krv u žilama.
U jednom od njih, slatka plavokosa devojčica priznaje kako je ukrala i sakrila kuhinjski nož, s namerom da ga upotrebi. “Zašto želiš da napadneš roditelje i brata baš noću?”, pita je doktor. “Zato što ne želim da me vide. Želim da me osete”, odgovara Bet, bez ikakvih emocija na licu. “Šta želiš da uradiš s tim noževima?”, nastavlja ispitivanje psiholog. “Da ubijem Džona, mamu i tatu”.
Kad je dokumentarac objavljen, osude okoline bile su vrlo oštre. O Bet su mnogi pisali kao o psihopatkinji, mada ne postoje testovi psihopatije za decu. Ispravna dijagnoza, koja joj je ubrzo postavljena, zvala se reaktivni poremećaj povezivanja.
azvijaju ga deca koja nisu iskusila ljubav od rođenih roditelja, ona koja su bila zanemarivana ili zlostavljana. Kod Bet su bila prisutna sva tri slučaja. Poremećaj se ogleda u nesposobnosti za primanje i davanje ljubavi, nemogućnosti kontrole impulsa, manipulativnosti te potpunom nedostatku savesti i kajanja – osobinama koje, na površini, podsećaju na one kod psihopata i sociopata. Krajem 1990. Bet je smeštena u ustanovu specijalizovanu za lečenje ovog poremećaja, a javnost više nije imala nikakvih informacija o njenom napretku. Ali, tu nije kraj priče o njoj.
Četvrt veka kasnije, Bet je dala intervju za radijsku stanicu “BBS”, u kojem je otkrila detalje o dugačkom putu do oporavka. Kroz intenzivnu terapiju, u kojoj je naglasak bio na tome da se ojača detetovo samopouzdanje na način da mu se pokaže kako je vredno ljubavi, Bet je prvi put zaplakala pri sećanju na bol koju je nanela bližnjima.
Iskusila je tada nešto ranije nepoznato – empatiju. Po povratku u roditeljski dom, počela je da oseća sigurnost, a onda i ljubav, prenosi “Povijest.hr”.
Nakon mature, odlučila je da posveti život brizi za druge. Bet je danas medicinska sestra na odseku za intenzivnu negu. Napisala je dve knjige o svom traumatičnom detinjstvu, a uz to redovno drži predavanja o reaktivnom poremećaju odvajanja. Dete besa, kako su je nazivali, danas postoji samo u njenom sećanju.
zena.blic
