Dušan je ubijen od strane skinhedsa jer su meta njihove organizacije Romi
Trinaestogodišnji romski dečak Dušan Jovanović je 1997. godine krenuo do obližnje prodavnice da kupi sok, kada su ga presrela dva maloletna skinhedsa koji su mu prvo tražili novac, a zatim ga, ni ne sačekavši odgovor, oborili i besomučno tukli i šutirali u glavu. udarci bespomoćnog dečaka nisu im bili dovoljni, te su odvalili komad oluka i udarali ga njim. Dečak je ubrzo preminuo na pločniku u centru Beograda.
Taj događaj među onima koji saosećaju sa porodicom Jovanović izaziva jezu i bes i 25 godina kasnije.
Milan Čujić i Ištvan Fendrik su, nakon počinjenog zločina, pobegli niz Beogradsku ulicu.
Oni su u martu 1998. godine, presudom Okružnog suda u beogradu, osuđeni na po 10 godina maloletničkog zatvora i upućeni na izdržavanje kazne u Kazneno popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu. Kazna im je, zbog kajanja i uzornog ponašanja smanjena u dva navrata, te su obojica iz zatvora izašli posle šest godina , 2004. godine.
Dušanove muke su se okončale tog jezivog oktobra, ali njegova porodica je tek počela svoj hod po mukama. Ovo je jedna od najtužnijih priča i jedna od onih za koje često mislimo da se dešavaju “uvek nekom drugom”.
Dušanov otac Aleksandar je posle ubistva imao nekoliko srčanih i dva moždana udara, a pre desetak godina aputirane su mu obe noge.
– Ne mogu da im oprostim… Ne mogu. Ipak nisu oni bili toliko mali… – kroz suze, grcajući, pričao je Aleksandar Jovanović, Dušanov otac, dok na bolesničkom krevetu balansirao na patrljcima nečega što su mu nekad bile noge.
Dušanova majka je, ne mogavši da preboli smrt sina, pokušala da se ubije popivši sonu kiselinu. Lekari su je spasili u poslednjem momentu. Nakon toga, još dva puta je pokušala sebi da oduzme život. Nikada nije uspela da preboli. Poslednji pokušaj samoubistva bio je koban. U avgustu 2015. godine pronašli su je obešenu u dvorištu kuće.
– Nije mogla da podnese Duletovu smrt. Četiri puta je pokušala da izvrši samoubistvo. Patila je, nije mogla bez njega. Jednom je popila sonu kiselinu. Zatim je popila punu šaku tableta. Na kraju se obesila – kroz suze je ispričao otac ubijenog dečaka.
Kobnog dana, oko 21.15 sati, Dušanje zatražio da kupi koka-kolu.
– Sedeli smo ispred kuće, žena, Dule i ja. Dao sam mu pare i on je otišao do prve radnje gde smo inače kupovali sve potrebno za kuću. I više se nikad nije vratio. Prilično se zadržao u prodavnici. Rekao sam ženi: “Šta bi sa Duškom, što li ga nema?” Pomislio sam da je ta radnja zatvorena, pa da se spustio u drugu, koja je malo duž ulice. Posle nekog vremena, krenuo sam po njega. Neko je vikao. Ljudi su se okupili. Ugledao sam Dušana kako leži na asfaltu, sav krvav. Rekao sam komšijama da smire moju ženu, da ga ne vidi takvog. E moj Dušane. Nestade u trenu. A imao je planova mnogo. Želeo je da bude šofer, da radi u “Gradskom saobraćajnom”. Želeo sam za njega da se zaposli, oženi, da ima svoju porodicu. Ali uzeše mi ga – dodao je otac.
Dušanova sestra Kristina rekla je da nije mogla da prežali štro nikada nije upoznala svog starijeg brata. Ona je rođena 1999. godine.
Kako je vreme prolazilo, slučaj je bledeo i sveo se na pomen godišnjice smrti nedužnog dečaka, kom je život otuzet zbog etničke pripadnosti.
Dušanovi drugovi imali su samo lepe komentare za njega.
“Odrasla sam sa pokojnim Duletom, bio je najmirniji dečak i najbolji drug. Ubice su znale da je Dule Rom, jer su par nedelja pre Duletovog ubistva napali njegovog oca. Napali su ga bodljikavim metalnim kuglama koje su bile okačene na lancima! Dule je bio Dečak sa plavim očima, ali oni su znali da je Rom i zbog toga su ga napali. Ne opravdavam što je njegova majka izvršila samoubistvo, ali se sećam da je skrenula s uma kada je Dule otišao”, napisala je njegova školska drugarica.
“Sećam se jako dobro tog dana. Dule je sa nama nešto pre toga igrao fudbal u Trećoj beogradskoj. Mi, tada mali ljudi, svi skupa smo nepomično stajali preko puta mesta ubistva, kod gradilišta, i onako mali gutali knedle. Dule je bio deo nas”, poselio je svoje sećanje čovek koji se nekada družio sa Dušanom.
I drugi su navodili da se, u tom momentu skoro dve decenije kasnije, i dalje jasno sećaju večeri u kojoj je Dušan ubijen.
“Dobro se sećam te večeri. Išli smo u istu školu, on je bio stariji od mene. Živeo sam u Krunskoj ulici i izašao do Slacije. Video sam ga kako leži prekriven belim čaršavom kod prodavnice meda. Posle sam video da policija hapsi nekoliko njih na slavii. Tuga”, jedan je od komentara.
Dušanovo ubistvo nije bilo slučajnost. Nije retkost da skinhedsi targetiraju Rome. To takođe potvrđuju komentari koje su ljudi posali.
“Skinhedski su ga ubili zato što je bio Rom. Tada su te bande napadale Rome. Kad je policija ušla u njihove sobe, zatekli su slike Hitlera, kao i nacističke zastave. Roditelji, navodno, nisu znali ništa od tome. Kakvi su to tek neljudi kad su tako odgojili decu? Profesori su ih hvalili da su bili dobri đaci, kao da je petica iz matematike važnija od ocene iz ljudskosti”.
(Telegraf.rs
