SIN AKIJA RAHIMOVSKOG O TEŠKIM PORODIČNIM TAJNAMA: Sa POKOJNIM OCEM nije bilo moguće ostvariti dobar odnos!
Kristijan Kiki Rahimovski (40), muzičar koji je u Hrvatskoj poznat ne samo po tome što je sin Akija Rahimovskog, frontmena “Parnog valjka”, svojim talentom i marljivošću uspeo je davno da se etablira u tamošnjim muzičkim krugovima i izađe iz očeve senke.
Zagrepčanin čiji se muzički izraz tokom godina menjao ka tvrđem zvuku nije imao jednostavan život, ali s mnogo ljubavi i razumevanja priča o odnosu koji ga je trajno obeležio, odnosu s ocem Akijem, koji je preminuo pre nepunih mesec dana.
Kada je Kiki imao tri godine, Aki je napustio njega i njegovu majku. Tokom prethodnih godina često je u javnosti spominjao sukobe koji su se među njima dvojicom tokom godina dešavali, ali je nama ispričao da su tokom nekoliko prethodnih godina uspeli da prevaziđu nesuglasice i da su čak jedno vreme i zajedno živeli. U njegovoj biografiji jedna od najzanimljivih stvari bila nam je činjenica da je s petnaest godina Kiki želeo da postane sveštenik, pa smo priču s njim otpočeli upravo time.
– Duhovnost je meni vrlo vrlo važna stvar. Mnogo puta u životu tražio sam odgovore i utehu kroz nju. Za sebe ne mogu reći da sam praktičan vernik, ali da verujem u neku silu koja nas sve spaja i voli beskonačno, u to sam siguran. Šta sam tada s 15 godina prolazio i osećao teško mi je da objasnim, osim što znam da sam imao takozvani duhovni poziv. Taj osećaj je neobjašnjiv, ali znam da mi je ulivao neopisiv mir. Danas posmatram svet takođe kroz duhovnost. Tri godine sam proveo u bogosloviji u Zadru razvijajući duhovni poziv, školovao sam se u nadbiskupskoj klasičnoj gimnaziji „Vicko Zmajević”. To je bilo jedno prelepo iskustvo. Osim znanja koje sam stekao, bili smo svi vođeni timom sjajnih ljudi koji su se brinuli za naš duhovni poziv. Tokom školovanja imali smo razne aktivnosti, a jedna od njih je bila i muzika.
Da li ste tada odlučili da postanete muzičar?
– Za mene je očigledno prvi dodir s muzikom bio put koji mi je genetski upisan, tako da sam se tada prijavljivao i na časove tamburice, kasnije gitare… Imali smo dosta izbora. Zapravo, tada nisam bio svestan da sam više pažnje počeo da posvećujem muzici koja me strašno veselila, a manje duhovnosti. Jednostavno me je sve vuklo k muzici. Sećam se da sam na početku treće godine pronašao na tavanu neke stare bubnjeve, sredio ih kako sam znao i počeo da lupam po njima. Mislim da je to bio trenutak kada su ljudi oko mene shvatili da je dragi Bog za mene smislio neke druge puteve.
Koliki je uticaj na vas imala grupa “Parni valjak” i činjenica da vam je otac bio frontmen?
– Apsolutno, ali ne baš u punom smislu. Zapravo sam slušao druge bendove koji su imali siroviji i tvrđi zvuk, ali mi se kod “Parnog valjka” svidela neverovatna disciplina koja je jednim delom i zaslužna za njihovo trajanje. Svidelo mi se to što su oni, iako su imali bezbroj koncerata, išli stalno na probe i razvijali svoj zvuk, iako se činilo da sve znaju i nemaju potrebe za probama. To bi danas mnogi bendovi takođe trebalo da primene jer probe nisu samo da naučiš pesme, nego se kroz godine zajedničkog sviranja postiže sinergija koja na kraju rezultira nekim autentičnim zvukom kod svakog ozbiljnog benda. Rukopisno je Hus pomalo uticao i na mene, iako ne pišem ni približno kao on, već sarađujem i s drugim autorima. Što se tiče mog oca, imali smo vrlo slične pevačke uzore, s obzirom na boju glasa i raspon. Jednostavno, kroz “Parni valjak” dobio sam prvi osećaj da je muzika uživanje, sreća, davanje i mnogo drugih stvari.
Smeta li vam to što se u javnosti stalno pominje vaš sukob s Akijem, na koji ste se jednom osvrnuli?
– Tata i ja nikada nismo bili u sukobu, imali smo prepirke oko mnogih drugih stvari. S obzirom na njegov način života, bilo je teško izgraditi nekakav normalan porodični odnos. Zamerao sam tati što se više davao drugima nego porodici, jer je tu bio najpotrebniji. Kako je vreme odmicalo, prihvatio sam ga takvog kakav je i počeo graditi odnos u kom smo mogli da funkcionišemo, a to je kroz muziku. Bio je izrazito dobar čovek, mnogo sam ga voleo, ali za sebe i svoje najbliže – tu je bio malo “tanji”. Davao se koliko je mogao i znao. Prihvatio sam to i voleo sam ga bez obzira na sve. On je bio izrazito ponosan na mene.
Kakav odnos imate s bakom, Akijevom majkom, koju ste nedavno posetili u Skoplju? Kako se ona drži?
– Baka je izrazito vitalna u 87. godini. Odnos prema porodici mi je vrlo važan jer su moj stub. Posle razvoda mojih roditelja odrastao sam s porodicom s majčine strane, tako da sam imao manje kontakta s očevim delom. Voleo bih da je bilo drugačije, ali nikad nije kasno za povezivanje s porodicom. Kada sam došao u Makedoniju posle 35 godina, upoznao sam i širu porodicu koja je sve vreme pratila mene i moje pesme – znali su dosta toga o meni, a ja tako malo o njima. Kada smo proveli zajedničko vreme, imao sam osećaj da ih znam ceo život. Način i ljubav kojom su me obgrlili te večeri bili su za mene toliko emotivni da sam zaplakao pred njima. Ne mogu to da opišem, ali zapravo mogu da kažem da mi je na neki način srce sada celo.
Vi ste otac dvojice sinova i jedne ćerke. Kako ih odgajate, koje vrednosti se trudite da im usadite?
– Otac sam Davida, Filipa i Viktorije. David i Filip su sada u tinejdžerskom uzrastu pa su svesniji važnosti naše porodice. Izrazito sam ponosan na njih. Viktorija je najmlađa i ona je, kako je ja zovem, malo čudo. Pleše, peva, ima neki svoj svet. Svaki dan me nešto novo nauči. Pokušavam da im dam ljubavi koliko mogu. Sve ono što je nedostajalo meni zbog silnih turneja mog oca. Pokušavam da im prenesem neke važne stvari o životu. Provodim vreme s njima kvalitetno, gradeći uspomene. To mi je najvažnije.
Velika promena desila vam se 2017, razveli ste se i objavili, po vama, najposebniju pesmu “Za život cijeli”, koja je autobigrafska. Da li su te promene u vašem privatnom životu uticale na vaše stvaralaštvo?
– Sve pesme koje sam dosad otpevao, bilo moje ili tuđe, na neki način su refleksija mog života ili pogleda na život uopšte. Emocije utiču na stvaralaštvo jer ljubav nije samo sreća, ona je i bol i mnogo toga.
Koliko ste ostali željni druženja s ocem, budući da je 200 dana tokom godine bio na turnejama?
– Vidite, otac i ja imali smo druženja u posednjih nekoliko godina, pa smo mnogo toga nadoknadili. Najviše sam voleo kad smo bili sami, slušali neke bendove, pevali zajedno – to je bilo fora. On je slušao neke moje nove pesme koje će uskoro izaći i odabrao svoje favorite, a ja sam slušao neke njegove koje je zajedno sa Husom stvarao. Imali smo neke zajedničke trenutke koji su bili napokon kako treba i zbog toga sam srećan, ali sam i tužan jer je po meni otišao prerano. Nekako sam sebičan po tom pitanju, ali opet, odgovori leže na nekoj drugoj strani, kao i zašto je sve to tako trebalo da bude, pa nemam prava da ih postavljam. Verujem da je tata negde gore srećan, tu će on biti s nama i sa mnom, u to sam siguran.
Kurir.rs/S.M./Story
