Mlada zvezda Tea Tairović pojavila se juče, 22. jula, pred okupljenim medijima iz Srbije i Crne Gore, a povod je bio do sada najlepši u njenoj karijeri – druženje povodom puštanja u prodaju njene druge Beogradske arene, odnosno koncerata u najvećoj dvorani kod nas 21. i 22. septembra.
Na početku razgovora sa osmehom je istakla da se odlično oseća, s ponosom naglasivši to da je, gde god da se pojavi, dočekaju kao rod rođeni.
Mene nekako u svakoj zemlji dočekaju kao da sam rod rođeni, tako da zaista, svuda se osećam lepo. U Crnoj Gori sam provela dobar deo detinjstva, tako da, ovde sam zaista kući.
Sa “Balkanijom” te zavoleo čitav Balkan.
– Pa jeste. (smeh)
E sad, da počnemo od početka. Ja sam noć pre ovog razgovora bio na tvom nastupu u jednom klubu u Budvi, ostao sam do kraja i pitam te sad odakle tebi ta energija, šta radiš svima nama na nastupu?
– Mene ponese to što vi meni radite. Prosto je to tako. Ja od publike i uzimam i dajem im energiju. I prosto, stvarno, kada izađem na binu, zaboravim na sve i maksimalno se posvetim ljudima i mislim da to ljudi vide.
Ti sada važiš za jednu od najvećih zvezda na našoj muzičkoj sceni, a nisi se promenila, i dalje pružaš tu ljubav i pažnju publici, sa svakim se slikaš…
– Ja zapravo mislim i da se jesam promenila, ali na bolje, jer mislim da uspeh treba da menja čoveka na bolje. Kada si srećan, trebalo bi da budeš što bolji, a ne što gori, je l’ tako? Ne treba zato što si uspešan da budeš bezobrazan.
Mnoge taj uspeh vine u nebesa, ne mislim samo na pevače, mislim na sve profesije.
– Pa, stara dobra rečenica: “U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi”. Neko sam ko je jako teško došao do uopšte mogućnosti da ide napred. Nekako, dugo godina, stani – kreni… Mnogo puta sam kretala ispočetka, mnogo puta sam gubila i život me je naučio da se ništa ne podrazumeva i takođe se i ovo ne podrazumeva. Ovo što imam sad. I zato to čuvam i negujem svoju publiku. Volim ih kao i oni mene i to je to.
Gde si crpela tu energiju? Kažeš da si mnogo puta kretala ispočetka. Gde si pronalazila to svetlo na kraju tunela da nastaviš dalje ponovo i od početka da kreneš?
– Pa moraš da ideš dalje, jer šta ako ne… tako da sam i dalje mišljenja da toga ima u svakom pozivu. Ako želiš da budeš uspešan, moraš da prođeš i ne tako lepe stvari, u smislu razočaranja sitnih ili krupnih. Tako da, nije mene trebalo nešto gurati i motivisati, jer sam ja uvek samu sebe gurala i motivisala.
Znam da radš na sebi konstantno. Da li si kroz te tvoje uspone i padove učila i psihologiju ljudi?
– Pa sigurno. Ono što sam najviše i najbolje naučila, to je da ništa ne znam o ljudima i to je da svako ko kaže “Ja mogu da procenim čoveka, čim ga vidim”, taj pojma nema ništa, ni o ljudima, ni o životu. Što više znam, to manje znam. I onda sam prosto negde shvatila da od ljudi mogu da očekujem sve, i dobro i loše, i time se uvek vodim, da se nikad ne iznenađujem.
Koliko su se ljudi promenili prema tebi od kad si postala popularna i uspešna? Da li si doživela neko razočaranje što se tiče tog privatnog života, prijateljstava?
– Više razočaranja sam doživela pre velikih uspeha, nego sad. U prijateljstvima, zaista, mogu da se pohvalim, nijednom nisam omanula, nisam imala nijednu lošu procenu. Imam dosta sreće kada su prijateljstva u pitanju. E, sad, što se emotivnog života, tu je bilo baš mnogo razočaranja, ali to je sve prošlo i iza mene je i mislim da je to normalno.
Kakva si sada kada su ta prijateljstva u pitanju? Je l’ puštaš ljude u život ili ne?
– Teško puštam ljude u život. Ne zato što ne želim, nego sam prirodno takva. Treba mi mnogo vremena da se opustim. Recimo, ako je ovde sad neko društvo koje ja ne poznajem, ne mogu odmah slobodno da pričam, nego baš onako, kao da imam neku tremu. Tako da, treba mi vremena da se opustim među ljudima.
Da se vratimo na ono o čemu se priča i piše, a to su jedna Beogradska arena, pa druga. Da li si očekivala?
– Pa i jesam i nisam. Nekako sam navikla da idem u život bez očekivanja. Ja dajem najbolje od sebe pa, šta mi se vrati, vrati mi se i to je to. Kada smo objavili prvu Arenu, otprilike kada smo videli kako to ide, negde se očekivala i druga, ali nisam forsirala, nego kako bude, biće. I eto, desilo se. Meni je mnogo drago zbog toga. Pozivam sve ljude koji nisu uspeli da kupe kartu za 21. septembar, da dođu 22. To je to.
A možda ih zovemo i na 23.?
– Pa dobro, da preživimo prvo dve, pa ćemo videti.
Reci mi šta posle Beograda?
– Ono što smem da kažem je da imamo Sofiju i Skoplje. Drugo ne smem, jer ćemo objaviti posle Beograda.
Ono što je sigurno, slušaće te čitav Balkan? (smeh)
– Tako je!
Je l’ spreman koncert?
– Nije gotovo do 20. septembra. Neće biti gotovo. Jer, ja uvek ostavljam prostora za nove stvari, isto kao i kada spremam album. Uvek ostavljam prostora. Ne ograničavam sebe i ni sad se neću ograničiti.
Plašiš li se možda nečega?
– Osećam neku odgovornost naravno. Mislim da se samo budala ne plaši. Ali ja se trudim da sebe oslobodim nekog nepotrebnog stresa i straha, jer otprilike znam šta želim od koncerta, znam kako želim da se predstavim publici, znam šta publika očekuje od mene. To je moj teren. Kada izađem tamo, šta god da se desi, makar nemala nijednog čoveka oko sebe i dalje je to moj koncert i dalje je publika tu zbog mene, tako da nemam tu vrstu straha.
Nedavno je tvoja koleginica Tamara Milutinović doživela mali peh na jednom nastupu. Nestala joj je struja. I ona kaže da baš voli kad joj nestane struja, zato što je tad nekako energija mnogo bolja. Ja sam bio na jednom tvom koncertu na kom je nestala struja i na kom se takođe energija rasplamsala. Ti si uzela mikrofon i počela da pevaš…
– Sve sreća pa je radio barem taj jedan mikrofon koji ozvučava instrument. I imali smo sreće. Treba imati malo i sreće. (smeh)
Mnogi se plaše tog nestanka struje.
– Što bi se neko toga plašio? Mislim to je… sve što je viša sila, to je tako… Isto kada su me pitali za Taš, da li se plašim kiše. Ja sam rekla neće pasti kiša, jer to je ono što ja mogu da privučem svojim rečima u život. Reči su mnogo opasne, mora se paziti šta se priča.
Veliku podršku kolega si dobila. Na početku karijere bila si saplitana od mnogih, nisu ti baš svi želeli uspeh. Da li te je sada iznenadila ta velika podrška kolega? Seka Aleksić te je nedavno toliko nahvalila…
– Seka je divna. Seka je isto Bik. Bik ne može da bude loš čovek. (smeh) Nisu me iznenadile, zato što generalno atmosfera među svima nama je u poslednje vreme krajnje prijateljska. Mislim da, ove mlađe generacije shvataju da mi stvarno jedemo isti hleb. Sve isto proživljavamo. Svakom je isto. Samo na različitim nivoima i iz tog razloga podržavamo jedni druge. Tako da, nije me iznenadilo i hvala puno mojim kolegama.
Čitali smo da si se skućila i u Crnoj Gori. Zašto si baš odabrala Crnu Goru?
– Odmah ću da napomenem, pre svega, izuzetno volim crnogorsko primorje. Gotovo svako letovanje u detinjstvu mi je bilo u Crnoj Gori, tako da, ovde sam negde svoj na svome i to je to.
Negde si pričala da svoju penziju zamišljaš negde u Atini, pored mora, da gajiš masline. Je l’ će penzija možda biti u Crnoj Gori?
– Pa može biti u Crnoj Gori. Ali masline, sir i vino, to je obavezno. Tako penziju zamišljam. Jedva čekam da odem u penziju.
(Telegraf.rs)
