Sinoć oko ponoći slučajni prolaznici prijavili su policiji kako prekoputa spomenika Stefanu Nemanji u centru grada leži naizgled beživotno telo dečaka. Pored kontejnera.
Okuplja se masa, ljudi gledaju, viču, dozivaju. Ništa. Ne pomera se. A nama se čini i da ne diše. Dečak u plavoj kariranoj košulji leži sklupčan. Ima četiri – pet godina.
Stižu policijska kola sa rotacijom. Iz automobila dva mlada policajca. Prilaze i rukom tresu telo dečaka.
Nakon skoro pa dva minuta (iako nama koji posmatramo deluje kao 22 minuta) dečak otvara oči. Izbezumljeno gleda prelepim smeđim očima i kreće da proteže ruke.
– Ej, mali, je l’ si okej? – upitao ga je policajac, a dečak je samo klimnuo glavom.
Jedan od “kolega” zabrinutih posmatrača prinese čips i vodu.
Ej, pa otkud ovde ti sam? Znaš li gde živiš? Uzmi čips, vidiš i ja jedem super je – animirao je policajac dečaka koji je imao najmilije i najnežnije lice koje sam u životu videla.
“Znam gde da me vodite”
Mali ustaje i gleda nas braon okama:
– Znam gde da me vodite.
Pogleda desno i policajcu pokaže rukom da krene sa njim.
Na tridesetak metara od mesta gde je nepomično ležao na betonu, pored dva kontejnera, nalazi se kazino. Podiže prst i kaže: “Evo, striko mi je ovde”.
Jedan od policajaca pomera automobil ispred kazina i ulaze.
Dalje ne znam šta se desilo.
“Striko” jadan li si. blic.rs
