Suzana, kako kaže za naš portal, želela je da njenog dvadesetogošnjeg sina nakon srednje škole upiše na Akademiju umetnosti, ali urzo je shvatila da je to nemoguće
Dvadeset godina tišine. Iako je verbalan, Stefan ipak ne može da izgovori i opiše kroz šta prolazi, a to njegovu majku Suzanu Skenderović, kako nam kaže, najviše boli. “Autizam je stanje koje sa sobom nosi spektar niza mnogobrojnih problema”, ovim rečima opisuje svog sina Suzana Skenderović.
Suzana, kako otkriva za Telegraf.rs, želela je da njenog dvadesetogošnjeg sina nakon srednje škole upiše na Akademiju umetnosti, ali urzo je shvatila da je to nemoguće.
– Ja sam Stefana htela da upišem na Akademiju umetnosti, ali sam naišla na saznanje da, kada se deca školuju po IOP-u, IOP ih prati kroz osnovnu i srednju školu, ali ne i na više škole i fakultete. Ja želim odmah da podvučem da sam ja svesna da Stefan osoba sa autizmom. Isto sam svesna da ne može da bude akademski umetnik, niti da bude inženjer, pa ni da svoje zanimanje koje je završio kroz srednju školu obavlja bez podrške osobe koja će biti uz njega jer Stefan nije samostala, ali smatram da bi u skladu sa njihovim sposobnostima itekako odradio zadatke u smislu toga da odlazi po radove, da ih radi, ali ne da završava fakultet, jer opet podvlačim, svesna sam ko je Stefan – kaže Suzana.
Ona ističe da je veliki problem to što završetkom srednje škole oni nemaju mesta nigde u sustemu.
– Pročitala sam jedan interesantan članak u Crnoj Gori o jednom dečaku sa autizmom koji je za vreme studiranja naučio samostalno da se kreće Podgoricom. Ja sam se i čula sa tom porodicom. Završetkom srednje škole mi nemamo mesta nigde u sustemu. Njima moraju da se nameću aktivnosti, da postoji jedan program koji će da prate inače su non stop na telefonu, a ipak moraju da izađu iz svog sveta među ljude i van mobilnih telefona. Stefan voli da koristi telefon, ali ga mi krijemo jer on u njemu budi uznemirenost – ističe Suzana i dodaje da je i danas ogroman problem, iako Stefan ima 20 godina, kada nestane struje ili zazvoni nekome telefon na ulici.
– Kad nestane struje i dan danas se vratimo na nivo dvogodišnjeg deteta. Kada se to dogodi na ulici mi imamo totalnu pometnju ili kada čuje plač bebe. Moja sestra se nedavno porodila, ja ne znam da li smo mi kod moje sestre bili 10 puta u kući. Kada odemo on se već spremi i zapuši uho da ne bi čuo taj plač jer zna da će beba da plače – kaže Suzana.
Ona ističe da nije sigurna da sa prosečnom zaradom roditelji mogu da priušte sve potrebne tretmane i terapije detetu koje ima autizam što je veliki problem.
– Logopetski, defektološki, hipoterapija, hidroterapija, tomatis, aba metoda, su skupi za jednu porodicu sa prosečnom zaradom. Nisam sigurna da roditelji sve to mogu svom detetu sa autizmom da pruže – ističe.
Stefan ne može da izađe napolje i prošeta bez nečije pomoći, a to je ono što majku Suzanu najviše boli.
– Mene najviše boli što Stefan mora da čeka nekoga da bi izašao u šetnju. Često se pitam, 20 godina tišine, moj Stefan je ipak verbalan pa i kaže šta želi i gde želi u kratkim rečima, toliko dugo ćutati i trpeti taj bol. Ja bih volela da znam sa kakvim se bolom oni suočavaju unutar sebe jer ja verujem da je to ogroman bol – objašnjava Suzana.
Posebnu tugu i setu u njoj je nedavno probudila jedna mlada majka sa petogodišnjim detetom koje je dovela u klub.
– Jako sa bila tužna kada je nedavno u klubu bila jedna mama koja ima dete od pet godina. Tačno sam videla kako sam ja izgledala pre 15 godina. Tužna i s knedlom u grlu i ne zna kako da priča, a potreban joj je i razgovor i zagrljaj, i plakala bi i svašta nešto. Ona sada zaista prolazi isto ono što smo prolazili i mi. Neprihvaćenost da upiše dete tamo gde ona kao majka želi. Nije mi bilo dobro kada sam videla tu mamu – kaže drhtavim glasom Suzana.
Na pitanje kako vidi budućnost, kako vidi svog sina u budućnosti, Suzana se prisetila jedne jako teške i bolne rečenice jedne majka deteta sa autizmom koju je izgovorila jednoj gradonačelnici.
– Što se tiče budućnosti kako je vidim, setila sam se nečega što je rekla jedna mama, a vrlo je bolno. Ona je rekla “Da mi je živeti jedan dan duže od moga sina” – rekla je Suzana.
(Telegraf.rs)
