Sada svi žive u jednoj maloj kući, nedaleko od spaljenog doma
Mlada žena sa štapom jedva je, korak po korak, došla do dvorišta svoje kuće – spaljene. Na garavom zidu crna zastava i umrlica. U požaru koji je buknuo u februaru stradao je njen suprug Saša.
Ona je Irena, majka dve devojčice, žena u svojoj 34. godini, čija duša ne skriva ožiljke, koja ne govori nijednu suvišnu reč, već nas oštro nas posmatra plavim očima. Te oči jedine odudaraju od crnine, blata i gareži.
Njen dever Dragan raščišćava dom. Umiva se hladnom vodom sa česme i prilazi nam. Brat mu je ležao tu, na pragu ognjišta. Sa njima je i njegov sestrić, dečko svetle puti, ali miran kao senka, bez reči sedeo je po strani, da ne smeta, došao je samo da bi pomogao napaćenom ujaku i ujni.
“Ne znamo da li se ugušio ili ga je izdalo srce. Bio je tu, ispred kuće, pokušavao je da spase stvari… Poneo je moj službeni telefon. Kad je izašao, pao je. Odeća mu je bila sva pogorela”, priča nam Dragan.
Čim je spomenuo Sašu, Irena je zaplakala. Od tada do kraja naše posete, suze su samo tekle.
“Mnogo mi je teško, ta bol neće prestati dok sam živa. Volela bih samo da mogu da ga vratim”, u očaju priča ova žena.
Ogromno siromaštvo, njena teška bolest i tragična smrt supruga su je potpuno slomili. Saživela je sa patnjom, ali ipak se ne predaje. Radi sve što može, trpeći bolove u leđima i – kao da je zauvek izgubila osmeh.
“Imate plave oči?”, pitali smo je dok smo se pripremali za razgovor.
Kao da je na delić sekunde zaboravila na sve, kao da joj se usna pomakla, ali je strašna tuga ukočila i svaki pokušaj da se osmehne.
“Da, plave, i na suprug i na deca”, na trenutak se vratila svom izvornom, vranjanskom govoru, kraja iz kog su se u potrazi za boljim životom doselili 2010. godine u Ritopek kod Grocke i proširili porodicu.
Njihove devojčice su 2. i 6. razred i kada smo stigli bile su u školi.
Posebno joj pomaže starija ćerka, koja je bila naročito vezana za oca.
Sada svi žive u jednoj maloj kući, nedaleko od spaljenog doma, koju je kupio njen dever i potom uredio nakon tragedije. Irena je u prizemlju, gde su joj krevet, trpezarija, kuhinja, dnevni boravak i sve to stalo je u najviše 16 kvadrata… Na spratu spavaju devojčice, kao i Irenin dever.
Bolesna je, ona ne može ništa da radi, sem da opere sudove.
“Ne mogu da se sagnem, ni da podignem šerpu. Operisala sam kičmu, skolioza, nosim 12 šrafova i dve šipke, mogla sam da ostanem u kolicima. Ne mogu ni da se okupam sama”.
Pa ipak, ručak je bio spreman, kuća topla.
Živi od porodične penzije koja je 19.000 dinara i, naravno, zahvaljujući požrtvovanosti devera, građevinskog radnika.
Od pomoći su dobili 240.000 dinara po smrti Saše, od crkve i dobrih ljudi pomoć u građevini, a na žiro račun za pomoć, kažu, stigla im je samo jedna uplata.
“Više mi nije do života”, završila je.
Pomozimo Ireni da obnovi kuću
Njen namenski tekući račun je:
Irena Krstić, Železnička 3A, Ritopek
200-130528953-29
Banka Poštanska štedionica a. d.
(Telegraf.s)
