Odletela je 33 metra u dalj i dva metra u vis, a vozač automobila nije je ni pogledao. Prema rečima očevidaca, ispušio je cigaretu i iznervirao se zbog štete na karoseriji Reči Vere Janković, neutešne majke Nikoline Janković (12) iz Kragujevca, koju je dok je prelazila pešački prelaz ne poštujući ograničenje brzine udario Vladan K. (70) kidaju dušu.
“Petnaest minuta pre ponoći za Novu Godinu, suprug i ja smo napuštali bolničku sobu nakon sati provedenih uz našu dragu devojčicu, čitajući joj knjigu. Oprostili smo se od nje sa suzama i rečima: “Čekaj nas obavezno i sutra”. Tada je hrabro srce naše Nikoline prvi put zastalo, kao neki znak, da smo se već tih dana nevidljivo oprostili. Bilo je jezivo i strašno. Napolju je sijalo bezbroj vatrometa, dok su se lekari borili za nju, reanimirajući je”.
Odletela je 33 metra u dalj i dva metra u vis, a vozač automobila nije je ni pogledao. Prema rečima očevidaca, ispušio je cigaretu i iznervirao se zbog štete na karoseriji. Skupljao je tablice da ih ne zgaze, a nije zaustavio saobraćaj da još neko ne zgazi Nikolinu.
– Ja sam mama tri devojčice. Samo je jedna nevidljiva i zauvek će imati 13 godina – ovim rečima započinje svoju bolnu ispovest neutešna majka.
Prema njenim rečima, današnji dan za porodicu Janković bolniji je nego dan kada je njihova ćerka preminula, kako kaže, ceo život im se u trenu uništio.
– Već danima razmišljam kako ćemo opet sve proživeti, tu bol i patnju, iako sa tim živimo svakodnevno. Tog dana, Nikolina je pozvala tatu posle škole i rekla mu “tata, stižem kući”. Ubrzo nakon toga, stigao mi je poziv sa nepoznatog broja, pozvao me je očevidac nesreće koji mi je samo kratko rekao da su Nikolinu udarila kola i da ju je odvela Hitna pomoć. Moja Nikolina se nikada nije vratila iz škole – objašnjava Vera.
Kako dalje navodi, sa suprugom je odmah otišla u Klinički centar, dok je u međuvremenu pozvala nepoznati broj kako bi ga pitala za detalje nesreće.
Pitala sam ga da li je bila svesna, kako je izgledala, a on mi je samo kratko rekao “neka vam je Bog u pomoći, auto je od jačine udarca u vašu ćerku potpuno uništen”. Ipak, nadala sam se. U bolnici sam je videla dok su je vodili na skener, bila je u nesvesnom stanju – kaže ožalošćena majka.
Udarac je bio toliko jak da su njoj glava i mozak najviše stradali i imala je povrede unutrašnjih organa, nagnječenje pluća, ali ruke i noge nisu joj bile slomljene. Nakon skenera dolazi doktor i priča nam kako je ona u komi i da je to najniži stepen kome tri, a da je ona u stepenu četiri. I nakon toga, mi smo i dalje pitali da li su joj slomljene ruke, noge, kičma, da li će ostati invalid? Doktor nam je tada rekao: “Vi uopšte ne razumete šta vam ja pričam”.. – dodaje ona.
Kako kaže, koliko god da je doktor pričao i objašnjavao im, oni nisu mogli da ga razumeju ili samo jednostavno nisu mogli da prihvate.
– Rekao nam je “mi ne znamo da li će ona preživeti noć”. Pokušali su da joj pomognu, ali već nakon 48 sati Nikolina je doživela moždanu smrt, koja se u nekim zemljama proglašava i kao zvanična smrt i tada pacijenta skidaju sa aparata. Kod nas to nije slučaj – priča majka kroz suze.
Neutešna majka navodi i da taj osećaj ne može da se opiše, te da oni do poslednjeg dana nisu odustali.
– Mi ni sada nismo prihvatili šta se desilo. Uporno smo istraživali da li se neko probudio iz moždane smrti. To se nikada nije desilo, niti može da se desi. Čak smo i njene skenere slali bolnicama u Norveškoj, Finskoj, međutim, dobijali smo isti odgovor. To je moždana smrt i tu nema pomoći – drhtavim glasom priča Vera.
Vera ističe i da roditelj nikada ne može da se pomiri sa gubitkom svoga deteta.
– Mi nismo mogli da se pomirimo. Imali smo razumevanja od strane Kliničko bolničkog centra, pustili su nas da budemo na Intenzivnoj nezi pored nje. Svakoga dana, po nekoliko sati pre i posle podne sedeli smo pored naše Nikoline. Taj period, koliko god da nam je bio težak, imali smo osećaj da je ona i dalje tu. Pričali smo joj priče, čitali smo joj knjige, puštala sam joj sa telefona tiho na uvo njene omiljene pesme – priča kroz suze naša sagovornica.
U bolničkoj sobi, Nikolina je ležala u komi okružena svojim roditeljima. A oni, pokušavali su na sve načine da joj to vreme učine posebnim.
Pričali smo joj kako nam je bilo lepo sa njom, prisećali smo se lepih događaja i bili smo sigurni da nas ona čuje, koliko god to nadrealno zvuči. Mi smo verovali da nas ona čuje. Kada god smo dolazili njen puls i pritisak se povećavao – dodaje Vera.
Vera se sa mužem dogovorila da dokle god Nikolinino srce kuca neće planirati sahranu.
– Nikolinina mlađa sestra je mislila da ako ona ode u bolnicu i poseti je, da će se ona probuditi. Pitali smo tada i psihologa šta da uradimo, ona nam je rekla da je odvedemo na par minuta ako prizor nije strašan. Ispunili smo joj želju, videla je sestru poslednji put – dodaje ona.
Prema rečima majke, nekoliko minuta pre Nove Godine pozdravili su se sa ćerkom i rekli joj da ih čeka i sutra. Međutim, to je bio njihov poslednji pozdrav.
– Rekli smo joj: “Čekaj nas obavezno sutra”.. I tada joj je srce prvi put stalo. To je bilo jezivo. Napolju je bilo bezbroj vatrometa, a nju su reanimirali. Ubrzo nakon toga, zamolili su nas da napustimo bolnicu. U toku noći reanimirali su je još tri puta – sa suzama u očima priča Vera.
Prema njenim rečima, sutradan su im doktori izjavljivali saučešće.
– Sutradan kada smo došli da je vidimo izjavili su nam saučešće, nisu ni stigli da nam kažu da joj je 10 minuta pre nego što smo mi stigli srce stalo i više je nisu reanimirali – rekla je kratko ona.
Vera ističe da su od trenutka nesreće pa sve do trenutka dok Nikolinino srce nije prestalo da kuca bili fokusirani na nju, te da su u jednom trenutku shvatili da ne znaju ni ko je udario njihovu devojčicu.
– Nismo znali ni ko je udario, ni šta je sa tom osobom. Nismo znali detalje, nakon toga otišli smo do policijske stanice gde nam je saobraćajni policajac prepričao kako je izgledalo, jer je video snimak. Rekao nam je “Vaše dete ništa nije krivo, vaše dete je uradilo sve kako treba”. A čovek koji je ubio bio je na slobodi – kaže ona.
– Sada čekamo, u narednih mesec dana pravosnažnu presudu, i onda čekamo još par meseci da bi on otišao na izdržavanje kazne. Izdržavanje kazne će biti ovde u Kragujevcu, gde je pre dve godine otvoren novi zatvor sa 11 šetališta, sa crkvom, bibliotekom, stomatološkom ordinacijom, teretanom, zatvorenim terenima, televizorima. Vikendima će imati pravo da izlazi napolje, na slobodu – kaže Vera.
Ističe i da ne postoji ništa gore od gubitka deteta, te da je kako vreme prolazi sve gore.
– Ne postoji ništa gore i kako vreme prolazi sve je gore. Tu nema utehe, kada mi neko kaže sada je na boljem mestu, samo mi nemojte to pričati. Lepše joj je bilo da bude sa nama – kaže Vera.
Napomenula je i da je Nikolina uživala da provodi vreme sa sestrama, te da se one još uvek pitaju kada će se vratiti kući.
– Najmlađa ćerka Maša koja sada ima tri godine svakoga dana priča o Nikolini. Seća se, puno vremena su provodile zajedno i nema dana da je ne pomene. Kada vidi da ja plačem, a to je svakoga dana, ona kaže “mama nemoj da plačeš sada će Nikolina da dođe iz škole”. Ona je mala i nema osećaj za vreme – zaključuje Vera.titox.net
