Objavljujemo prvo poglavlje iz prve autobiografije Siniše Mihajlovića “Božija levica”
Prošlo je skoro godinu dana od preranog odlaska jednog od najvećih imena srpskog fudbala, kada je Siniša Mihajlović izgubio borbu s leukemijom, protiv koje se lavovski borio.
O Mihinoj karijeri i njegovom životu zna se skoro sve, sam Siniša je napisao dve autobiografije, jednu 2007. godine koja nosi ime “Božija levica”, a drugu tokom borbe sa leukemijom koja nosi ime “Igra života” (La partita della vita).
Telegraf je uz odobrenje Sinišine porodice, kao i naslednika čuvenog novinara iz Novog Sada, Miroslava Gavrilovića, koji je bio autor prve Mihine autobiografije, dobio dozvolu da objavljuje delove iz prve Sinišine knjige, čime želimo da u nekoliko nastavka objavimo delove kojima bismo približili Mihu široj publici, posebno mlađima, koji možda i ne znaju neke detalje o njegovom životu i karijeri.
Miha je u ovoj autobiografiji pričao o svom detinjstvu, odrastanju u Borovu, karijeri i periodu provedenom u svim klubovima tokom igračke karijere, dotakao se i nekih bolnih tema, poput rata u bivšoj Jugoslaviji, koji je posebno uticao i na njegovu porodicu, koja je u to vreme bila u Hrvatskoj… Takođe, pričao je i o detaljima koje mnogi ne znaju, o nestašlucima koje je činio kao mlad, susretima sa najvažnijim političkim liderima Jugoslavije i Italije, ali i crkvenim poglavarima, o privatnom životu, upoznavanju i venčanju sa Arijanom i mnogim drugim temama.
Zanimljivo je da je knjigu počeo opisivanjem noći “kada se nebo otvorilo” iznad Marakane, kada je nakon njegovog ubacivanja u šesnaesterac na meču protiv Bajerna iz Minhena 24. aprila, Augentaler postigao autogol i poslao Zvezdu i finale.
Miha tu noć smatra presudnom u njegovoj karijeri i životu, pa je ovo poglavlje i naslovljeno kao “Noć koja je promenila život”.
Pročitajte u nastavku i kako je Miha opisao ovaj dan u svojoj autobiografiji, koji prenosimo u originalu.
Tih poslednjih desetak minuta revanš utakmice polufinala Kupa šampiona sa Bajernom na prepunoj “Marakani”, izgledali su kao kad se oči u oči nađu dva grogirana boksera, kad odustanu od taktičkog nadmudrivanja i spuštenog garda krenu na sve ili ništa.
– Igralo se obostrano žestoko, posledim atomima snage. Borba za svaku loptu, za svaki pedalj terena… Uzbuđenja su se pred jednim i drugim golom smenjivala iz minuta u minut.
– Bili smo kao u transu, svesni da su to trenuci u kojima se odlučuje ko će u finale: Bakern, koji je posle naše pobede usred Minhena s 2:1, u Beogradu uzvratio istom merom, poveo s 2:1 i stigao na korak do prudužetaka, ili Crvena zvezda, kojoj je bio potreban još jedan gol za izjednačenje, za eliminaciju sjajnog nemačkog tima i ostvarenje nečega o čemu smo mogli samo da sanjamo.
– Nemci, koji su, inače, drugo poluvreme utakmice na Marakani odigrali bolje od nas, propustili su najzreliju šansu. Volfart je pogodio stativu, a lopta se od nje nije odbila pred Efenberga, koji bi onda lako pogodio našu praznu mrežu, već je otišla na drugu stranu, daleko od njega. To je bio signal da krenemo u ofanzivu.
– Kao da nam je u tom deliću sekunde neka nevidljiva sila pomogla da se lopta odbije tamo gde je bila neuhvatliva za igrače Bajerna. Stao sam baš u ravni sa našim praznim golom i prosto očima nisam mogao da verujem. Ako je sreća tada prešla na našu stranu, pomislio sam, onda to treba iskoristiti…
– Minut – dva pre kraja utakmice, nošeni fantastičnom podrškom sa tribina, krenuli smo u poslednji juriš. Loptu je od sredine terena vodio Prosinečki, a onda іe došla do mene na poziciji levog krila. Na suprotnoj strani, pred golom Bajerna, otprilike u visini “peterca”, spazio sam Pančeva. Bio je slobodan, jedan nemački igrač stajao je između njega i Binića. U magnovenju shvatio sam da je to nabolje rešenje: Da nekako loptu pošaljem do Pančeva i da onda on, kako inače ume, sa par metara postigne izednačujući pogodak. Govorim o nečemu što mi je prosto prostrujalo kroz glavu, što je trajalo jedva koliko i treptaj oka.
– Centrirao sam u nameri da pogodim zonu gde se nalazio Pančev. Hoće li lopta stići do njega? Gledao sam šta se događa. Augentaler je stajao otprilike na pola puta između mene i Pančeva. Startovao je u nameri da loptu izbije van kaznenog prostora i da tako otkloni opasnost ispred svog gola. Šta se dogodilo? Lopta je pogodila Augentalera u desnu nogu, negde u predelu cevanice, prešla preko ne, dobila čudnu putavnju i skrenula prema Bajernovom golu! Svi smo bili šokirani takvim razvojem situacije. I golman Auman, takođe. Pokušao je da interveniše, želeo je nekako da otkloni opasnost, da loptu izbaci u korner, ali na našu sreću nije uspeo – ona je završila let ispod prečke nemačkog gola i zatresla mrežu iza Aumanovih leđa! Tako smo izіednačili na 2:2. Taj pogodak nas je odveo u finale Kupa šampiona.
– Zašto na početku priče o sebi i svom životu izdvajam ovaі detalj? Zato što smatram da je taj izednačujući gol protiv Bajerna, postignut uz pomoć Augentalerove cevanice, bitno uticao na moju karieru. Možda i presudno.
– Da nismo izednačili, sve bi bilo drugačie. Ne bi onda bilo Barija, ne bi, dakle, Crvena zvezda trizumfovala u Kupu šampiona. Ko zna kokim putem bi dalje išla moja kariera? Ovako, budući da je sve bilo kako je bilo, pored zahvalnosti roditeljima koi su me doneli na ovaj svet, Bogu koji mi je podario životnu sreću i trenerima koji su me učili fudbalu, dugujem veliku zahvalnost i zlosrećnom Augentaleru, koji je u to beogradskoj noći presudio Crvenoj zvezdi i Bajernu. I meni, naravno.
– Od tada, od te utakmice s Bajernom i tog gola koji sam postigao uz pomoć Augentalera, moj život se pretvorio u bajku. U nazlepšu bajku o kojoj sam kao dečak sanjao i kasnije kroz svojuu fudbalsku karieru išao sanjajući otvorenih očiju.
(Telegraf.rs)
