Ujeku najveće slave, pevačica Vesna Zmijanac prolazila je kroz najteže trenutke u životu. U svojoj autobiografiji “Kad zamirišu jorgovani” svojevremeno je opisala bol koji je doživela zbog gubitka dva sina, oba puta u sedmom mesecu trudnoće.
“Bilo mi je, naime, suđeno da u vreme moje najveće slave spoznam i najveće duhovne muke, da veliku radost zbog velikog uspeha potisnem i isto tolikom (još i većom, zapravo!) žalošću, da kroz lako podnošljivu, malu i kratkotrajnu fizičku patnju tela spoznam i onaj ogromni, jedva izdrživi i večno prisutan bol, bol koji gubitak deteta ostavlja u roditelju” opisala je Vesna.
Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj se dogodio u pauzi koncerta u Mladenovcu. I ne zamerite mi što tu scenu (porođaja koji je iznenada i prevremeno otpočeo i faktički se događao u garderobi iza bine hale u Mladenovcu, a trajao je i u toku puta do Beograda, pa i nekoliko minuta u bolnici) ne mogu da opišem čak ni danas, kada je prilično vremena proteklo. Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom, i kad god se toga setim (a sećam se vrlo često), uvek mi se utroba zgrči, uvek mi se zguti u grlu i uvek sebe kaznim pitanjem (na koje još od onda slutim odgovor) – da li sam i koliko sam ja (načinom svog života, pre svaga) kriva za to što se dogodilo? U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema. Krivila sam sebe, ne tražeći nijednu olakšavajuću okolnost, i pri tom sam samoj sebi smišljala takve patnje i muke kao kaznu, da sam, možda, u jednom trenutku i prešla onu granicu koja razdvaja svesno sagledavanje činjenica od umišljenih, pomalo i bolesnih, u svakom slučaju pogrešnih (i grešnih!) zaključaka”, prisetila se pevačica, koja je nakon tragičnog događaja smogla snage da nastavi dalje, ne sluteći da je ponovo čeka isti scenario.
No, život je tekao dalje. Posao je tražio svoje. Ponovo su zakazivana gostovanja otkazana zbog moje nesrećom prekinute trudnoće, a ja sam se svemu tome predala sa još većim žarom, u još bržem (gotovo besomučnom) tempu – želeći, valjda, da bežanjem u rad, u naprezanja i umor, zaboravim i tu neizlečivu ranu na duši (ona telesna, naravno, nije ni vredna pomena). Nisam ni slutila da me, na nesreću, isto to – i još teže i gore jer je ponovljeno i u vrlo kratkom vremenskom razmaku – čeka već nepunu godinu kasnije. Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine”, napisala je Vesna.
“Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam – čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo? Zbrajala sam (i još uvek ih zbrajam) sve moje greške i grehove, sva moja voljna i nevoljna nepočinstva, sve moje besove i posebno izražene mane, sve one ružne pomisli koje sam o nekome ili nečemu imala, sve ono ne baš pohvalno što sam i sebi i drugima učinila, sve ono lepo i dobro što nisam ni sebi ni drugima učinila (a mogla sam ili sam morala), sve one trenutke u kojima sam nekoga (pa makar i nehotice) ovim ili onim, što sam rekla ili uradila, povredila – i tražila u svemu tome korene i razloge takve i tolike kazne koja mi je dosuđena”, iskrena je bila Zmijančeva u svojoj autobiografiji.
Posle velike tuge za Vesnu je usledila najveća sreća – u oktobru 1989. godine na svet je donela ćerku Nikoliju. Naslednica je krenula stopama svoje majke, a podarila joj je i dve predivne unuke, Reu i Hanu.
Tekst: Lepa&Srećna
