Grčke vlasti dozvolile su da bude ispunjena poslednja ovozemaljska želja Đorđa Mihailovića, najpoznatijeg čuvara Zejtinlika, srpskog vojnog groblja u Solunu. Deda Đorđe, kako su ga svi zvali, počivaće, po svojoj želji, u kripti pored oca Đure i dede Save, upravo na groblju koje su i oni i on decenijama čuvali.
Drugu želju ispuniće mu porodica – biće sahranjen sa šajkačom, koju je uvek s ponosom nosio, pišu Novosti.
Troškove sahrane čuvara Zejtinlika, koji je preminuo u 96.godini, snosiće država Srbija, odnosno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Sahrana 6. jula uz vojne počasti
Đorđe Mihailović biće sahranjen 6. jula, a tačna satnica znaće se danas.
Sahrana će se obaviti uz vojne počasti i u prisustvu delegacija obe zemlje, a kako “Novosti” saznaju, u toku su završni razgovori i usaglašavanje ministarstava vojnih Srbije i Grčke oko toga čija će garda ispratiti deda Đorđa i ispaliti počasni plotun.
Sahrani će prisustvovati Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije, kao i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.
Dozvolu za pokop na Zejtinliku dao je i srpski Zavod za zaštitu spomenika kulture.
Đorđe Mihailović pripada trećoj generaciji čuvara srpskog groblja, a večno počivalište njegovih predaka nalazi se u prvim redovima, između staze koja odvaja mauzolej i groblje poginulih boraca.
Punih šest decenija on je čuvao više od 7.000 grobova srpskih vojnika izginulih na Solunskom frontu. Od oca Đure preuzeo je zastavu i zavet: “Dok držiš zastavu, drži i ona tebe.”
Prvi čuvar Zejtinlika bio Đorđev deda Sava
Prvi čuvar bio je njegov deda Sava, solunski dobrovoljac iz Grblja, kod Boke Kotorske. Humke stradalih saboraca i sunarodnika čuvao je sve do svoje smrti, 1928. godine, iste one kada se Đorđe rodio (1. maja).
Savu je nasledio sin Đuro, Đorđev otac, koji je uspeo da sačuva grobnice tokom Drugog svetskog rata od skrnavljenja i nacističke pljačke. Umro je 1961. godine i sahranjen je uz oca, na Zejtinliku. Dužnost čuvara groblja pripala je zatim Đorđu i on je taj posao prilježno, punog srca, obavljao sve do prošle godine, kada, zbog narušenog zdravlja, nije više mogao da se spusti do grobnica. Pre toga je decenijama sačekivao potomke nekadašnjih stradalnika iz Prvog svetskog rata i vodio ih do humki njihovih predaka.
Imao dve želje
U poznim godinama imao je samo dve želje – da dobije srpski pasoš i da bude sahranjen kraj oca i dede. Prva želja ispunila mu se 2020. godine, kada je dobio naše državljanstvo i pasoš. Drugu će mu država ispuniti sada.
Poslednje tri godine zdravlje mu se pogoršavalo, a od lane je Zejtinlik gledao samo sa prozora svoje kuće, na uzbrdici iznad njega. Čak i kada je već bilo izvesno da odlazi, po rečima supruge Svetlane, nije hteo u bolnicu. Ostao je na večnoj “mrtvoj straži”, da čuva sećanje na srpsku golgotu.
(Blic, Novosti)
