Dok čekaju na dolazak mrtvozornika i tužilaca, stanovnici nekih gradova u Turskoj gomilali su tela na stadionima ili na parkinzima kako bi rođacima pružili priliku da brzo identifikuju svoje najmilije pre nego što im se izda umrlica
Na groblju Nurdagi, u turskoj provinciji Gazijantep, koja je razorena u zemljotresima koji su ove sedmice potresli ovo područje, uskoro više neće biti mesta da se pokopaju mrtvi.
Sveže iskopani grobovi imaju spomenike bez natpisa, a kraj njih stoje samo komadići tkanine sa odeće zakopane žrtve, kako bi neko možda mogao da ih identifikuje.
Na ulici ispred groblja, nekoliko desetina tela je na kamionima poređano jedno na drugo, i čeka se na ukop. Na groblje su brže bolje stigli imami kako bi mogli da izvedu obrede pre sahrane. Nekada čitaju molitve i za po deset žrtava odjednom.
Zvaničnici su dostavile desetine kovčega iz okolnih mesta, čak i iz Istanbula, kako bi žrtve razornih potresa bile dostojno sahranjene.
Pet dana nakon dva razorna potresa jačine 7,7 i 7,8 stepeni po Rihteru, koji su potresli Tursku nedaleko od granice sa Sirijom, broj mrtvih iz časa u čas neprekidno raste. Broj žrtava u obe države prestigao je 21.000, a Nurdagi i gradovi širom juga Turske i severne Sirije izgledaju apokaliptično.
“Više od 40 odsto stanovništva ovog grada možda više nije živo”, kaže za Guardian Sadik Gunes, imam u Nurdagiju. Njegova kuća nalazila se uz džamiju, koja uništena je do temelja u potresu.
Kako više bogomolja ne postoji, obrede i masovne sahrane vrše na otvorenom.
“Više ne znam koliko sam ljudi sahranio od ponedeljka. Proširili smo groblje… Pod ruševinama i dalje ima ljudi… I njih ćemo sahraniti kada ih izvuku. Sahrane vršimo i tokom noći, dolazi narod da nam pomogne”, kaže imam.
Dok čekaju na dolazak mrtvozornika i tužilaca, stanovnici nekih gradova u Turskoj gomilali su tela na stadionima ili na parkinzima kako bi rođacima pružili priliku da brzo identifikuju svoje najmilije pre nego što im se izda umrlica.
U Kahramanmarašu, spasioci i dalje češljaju ruševine, ali neretko pronalaze samo delove tela. Jedan od spasilaca je opisao kako je pokušavao da identifikuje jednu od žrtava. Otkinutu ruku žene koju je pronašao pokazivao je ljudima na ulici sa nadom da će neko po prstima i laku na noktima uspeti da identifikuje žrtvu.
Pre nekoliko nedelja kupio stan, od njega ništa nije ostalo
Sadi Ucar, koji je pre nekoliko nedelja kupio stan u novogradnji, više nema krov nad glavom.
“Bili su to novi stanovi. Kupili smo dva, u jednom je trebalo da ja živim sa porodicom, u drugom moji otac i majka. Oni su bili dve zgrade dalje. Trebalo je da se mi uselimo ove nedelje. Čak smo i zavese okačili pre nekoliko dana kod mame”, priča Sadi.
U potresu se dom njegove majke i oca srušio.
“Kopao sam da izvučem majku i oca. Na kraju sam svojim rukama kopao i da bih ih sahranio”, priča nesrećni čovek.
U Siriji horor nakon potresa
U distriktu Afrin na severoistoku Sirije proširili su groblje i iskopali masovne grobnice. U turskom gradu Osmani, na groblju više nema mesta, dok kod Kahramanmaraš, koji se nalazi u blizini epicentra, toliko ljudi je sahranjeno da su spomenici pravljeni od odbačenih drvenih paleta i izlivenog betona.
U Džinderesu, na severozapadu Sirije, gradu punom ljudi raseljenih tokom decenije građanskog rata, izbeglice koje su preživele bombardovanje i napade hemijskim gasom ponovo su spasavali živu glavu dok su se zgrade rušile.
Kada je prvi zemljotres udario u ranim jutarnjim satima 6. februara, Abu Majed al-Šar se probudio dok se zemlja snažno tresla, udarivši glavom o zid. Zgrabio je onoliko svoje dece koliko je mogao i otrčao niz stepenice na ulicu.
“Samo dvoje ljudi iz moje šire porodice je preživelo. Gotovo cela porodica mi je stradala”, priča Abu.
Bekstvo iz Džindiresa posle zemljotresa vratilo je bolna sećanja na evakuaciju porodice iz njihovog grada u istočnoj Guti, predgrađu Damaska, uništenog vazdušnim napadima sirijske vlade i dugotrajnom opsadom.
“Sećanja su se vratila na vreme kada je ceo grad uništen, osećao sam kao da je ista situacija i podsetilo me je na sedmoricu moje braće, koji su poginuli u urušavanju zgrade koja je pogođena u vazdušnom napadu. A sada, kada smo morali da kopamo u ruševinama u Džindiresu za mog drugog brata i ostale članove naše porodice, to mi je ponovo slomilo srce“, rekao je on.
Jaser Abu Amar, pripadnik sirijske civilne odbrane, poznate kao Beli šlemovi, grupe koja je godinama radila na izvlačenju ljudi iz ruševina zgrada uništenih u vazdušnim napadima, ušao je u Džindires u nekoliko sati nakon prvog zemljotresa i prizor ga je savladao
Više od 100 zgrada u kojima su živele čitave porodice sravnjeno je do temlja.
“Šokirao me je prizor. Tolika razorenost plaši”, rekao je spasilac.
Njegove kolege na terenu su čitave sedmice, ali se sada suočavaju sa nedostatkom pomoći i neophodne mašineri.
Idlib je bio odsečen od ostatka sveta sve dok šest kamiona pomoći, koja je stigla od UN, nije stigla u četvrtak. Širom severnih delova Sirije ljudi sada žive u šatorima. Prinuđeni su da lože sve što im padne pod ruku kako bi se ugrejali, dok sneg pada. Hrane i drugih osnovnih potrepština gotovo da nema.
“Svet nas je zaboravio. Imamo malo hrane, da izdržimo neko vreme. Ali da bismo se zagrejali fali nam drva. Ima nešto malo, da se ogrejemo na par sati, kako bi nam ogrev potrajao što duže. Nekako su nas ostavili da se sami suočimo sa ovom situacijom”, kaže Muhamed Abu Hamsa koji je pobegao iz Džindiresa.
telegraf.rs
