Pripadala je generaciji koja je sebe smatrala nesrećnom
Prošlog septembra navršilo se trinaest godina kako nas je napustila Sonja Savić. Imala je samo 47 godina. Blistav glumački talenat koji je pokazivala od detinjstva ugasili su poroci, a oni su je na kraju i “odneli”.
Tragična heroina jugoslovenske kinematografije rođena je 15. septembra 1961, u Čačku. Da je poživela, ove godine proslavila bi jubilarni rođendan. Odrasla je u porodici intelektualaca; majka Mikaina bila je sudija, otac Milovan inženjer. Završila je osnovnu školu “Sveti Sava”, u kojoj je bila đak generacije. Već posle druge godine gimnazije odlučila je da uzme indeks.
Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1982, u klasi profesora Minje Dedića, zajedno sa Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem… Oni koji je se sećaju iz tog perioda pričali su kasnije da je tokom karijere pokazala tek delić onoga što je umela i mogla.
Pamtićemo njene maestralne uloge u filmovima: “Šećerna vodica”, “Davitelj protiv davitelja”, “Mi nismo anđeli”, “Braća po materi”… Dobila je brojna priznanja, među kojima se izdvajaju “Zlatna arena” i “Carica Teodora”.
Pripadala je generaciji za koju je tvrdila da je “nesrećna”.
“Često čujem da govore kako sam ekscentrična ličnost, mada kad radim nisam takva, pitajte koga hoćete,” tvrdila je u vreme kada su poroci već uveliko zagospodarili njenim životom.
Nije bila srećna ni na privatnom planu. Sanjarila je o udaji i deci sa džez muzičarem Vlajkom Lalićem. Imala je 15 godina kada su se upoznali. Razdvojila ih je njegova prerana smrt, Vlajko se 1989. godine utopio na jedrenju.
“Dok sam bila mlada često sam zamišljala da ću imati brak i porodicu sa čovekom koga beskrajno volim i kome ću se posvetiti. Imala sam veliku ljubav. Otkako je on otišao iz mog života, kad sam imala dvadeset devet godina, sebe smatram udovicom.”
Sonja Savić počiva na groblju u selu Donja Gorevnica, nedaleko od Mrčajevaca.
stil.kurir.rs
