Bjorn Andresen je svojevremeno proglašen najlepšim dečakom na svetu, a slava je ovom glumcu donela sve najgore, a danas izgleda zapušteno i jedva preživljava
Sa samo 15 godina postigao je neverovatnu slavu i proglašen je najlepšim dečakom na svetu, a Bjorn Andresen kako nekadašnji lepotan izgleda danas možete videti u nastavku teksta.
Kada je 1970-ih Lukino Viskonti, poznati filmski reditelj, planirao da snimi dramu “Smrt u Veneciji” čuvenog Tomasa Mana, za glavnu ulogu tražio je protagonistu savršene lepote, koji bi utelotvorio poljskog dečaka po imenu Tadzio.
Kandidat je morao imati tako očaravajući izgled da je publika morala da veruje da će sama njegova lepota biti dovoljna da odvrati Gustava von Ashenbaha, bolesnog i starog kompozitora koji je postao opsednut Tadzijem, a glumio ga je Dirk Bogard. Potraga ga je odvela do Bjorna Andresena, mladog Šveđanina koji je tada imao tek 15 godina.
Film je doživio veliki uspeh, a Viskonti je Andresena proglasio “najlepšim dečakom na svijetu”. Oduševljenje Bjornovim izgledom podelili su i kritičari, pa su njegov izgled uporedili čak i sa Mikelanđelovim Davidom. Svetska slava nakon ovakvih hvalospeva bila je neizbežna, ali se ubrzo pretvorila u noćnu moru koja je Andresena pratila ceo život.
Nedavno se te teme dotakao i novi dokumentarac “Najlepši dečak na svetu” koji se bavio Bjornovom sudbinom. Bjorn nema lepe uspomene na dane najveće slave i smatra da bi mu život bio puno bolji da Viskontija nikada nije ni upoznao, za koga kaže da je “kulturni grabljivac” koji je njegovu naivnost i mladost iskoristio da ga objektivizira i unovči.
Tako je i na samoj audiciji, posvedočio je Andresen, uslov da nastave s audicijom koju je postavio Viskonti bio taj da se Andresen skine
Viskonti je, kao i još jedan glumac, Dirk Bogard, otvoreno govorio o svojoj naklonosti prema istom spolu, no dokumentarni film postavlja pitanje etike snimanja filma s mladim Bjornom.
Naime, u dokumentarcu Andresen kaže da je bio premlad da bi se pretvorio u seksualni objekt. Viskonti ga je vodio u brojne noćne klubove, a postao je trofej za bogate i moćne Parižane koji su ga obasipali draguljima samo kako bi s njim mogli prošetati i paradirati gradom.
Postao je poznat u celom svetu i svaki dan primao vreće pisama obožavatelja.
Po povratku u Evropu pokušao je izgraditi drugačiji tip glumačke karijere i rešiti se nadimka “najlepši dečak na svetu”. No, to se pokazalo neuspešnim. Nije se bilo moguće rešiti ugleda koji ga je pratio, a preživeo je isključivo zahvaljujući tome što su se imućni Parižani nastavili boriti za priliku da ga izvedu na večeru i pokažu se u njegovom društvu. Iako za sebe kaže da je isključivo heteroseksualac, nije imao sreće ni sa ženama, opet zbog svoje lepote. “Navikao sam da me niko ne odbija i nikad nisam naučio da zavodim”, rekao je jednom prilikom.
Proveo je godine boreći se protiv alkoholizma i depresije, a Andresen je i danas problematična duša. Sada živi sam u bednom stanu, pali jednu cigaretu na drugu, svađa se i neprestano prekida i ponovo se miri sa devojkom i ulazi u nevolje sa stanodavcem zbog stvari poput šporeta koji je zaboravio da ugasi. “Smrt u Veneciji” teško da je film koji bi danas mogao biti snimljen u Holivudu.
(Kurir.rs/A.M.)
