Rođaci su smatrali njen postupak nerazboritim, ali Svetlana im je dokazala suprotno. Ova priča na prvi pogled deluje kao jednostavna izmišljotina, ali prvo je pročitajte. Svetlana je u dečjem domu videla 11-mesečnu devojčicu Angelina. Nakon povratka kući, misli o devojčici su je preplavile.
Nije izlazila iz glave majke dvojice dečaka. Svetlana je razgovarala sa mužem. Čak je želela da usvoji malu. Muž se protivio odluci supruge: mala Angelina je ipak imala teške posledice. Malena nije videla, nije čula i čak nije mogla da drži glavu. Svetlana je bila odlučna da ide do kraja.
— Pa znate da devojčica nije normalna? — govorio je upravnik vrtića. — Trebali biste malo da razmislite ili da sačekate mesec dana. Uredićemo joj invalidnost.
— Ah, tako je, — Svetlana se trudila da se smiri, — nije normalna znači — i tako joj je teško palo ovo rešenje, a sada je još i pokušavaju ubediti da razdvoji Angelinu od njene majke.
— To je moja kćerka, nikada neću odustati. A to što je imala takve komplikacije, to je vaša krivica. Ne dajete ništa da je pregledate, da brinete o njoj… čekate dok se ne registruje invalidnost da biste dobili više novca?
Upravnik je slamom zatvorio vrata, i Svetlana je ostala sama sa svojim mislima. Angelina — njena kćerka — to je osetila od prvog pogleda na malenu. Sredila je sve papire i konačno povela svoju kćerku kući. Muž je napustio Svetlanu — nije izdržao pritisak. Svetlana nije odustajala.
Vodila je Angelinu kod lekara; napredak je bio vidljiv iz dana u dan, i to je motivisalo da se nastavi dalje ka sledećim ciljevima. Nakon mesec dana, Angelina je počela da puzi, a još za dva meseca je prohodala, držeći se za oslonac u obliku kauča. Sa svakim korakom, oči Svetlane su se ispunjavale suzama.
Jednom prilikom, gluva Angelina je čula iznenada zvonjenje interfonu: kurir je dovezao njenu novu odeću na probu. Od tog iznenađenja, mala se prepala i zaplakala. Angelina je čula.
Ona je čula. Svetlanu i Angeline je čekao poslednji korak do punog sreće — operacija vida. Siva opna na smešnim očima Angelini nije joj omogućila da uživa u lepotama sveta oko sebe, lepoti svoje mame. Sve je bilo spremno za operaciju, ali lekar nije dao 100% nadu. Kataraktu je trebalo lečiti od rođenja, a ne u tako zapuštenom stanju. Angelina je od prvih dana bila jaka i hrabra devojčica. Svetlana je bila sigurna da će se vid njene ćerke oporaviti.
Evo, nakon operacije, lekar sa neoptimističnim prognozama skida zavoje s lica malog. Prvi sloj, drugi, treći, četvrti… činilo se da je zavoj beskrajan, ali poslednji deo ostao je u rukama lekara.
Od jakog svetla, Angelina je zažmurila, zatim su joj se zenice razbježale u različitim pravcima po staroj navici.
Kasnije se Angelina fokusirala na lice lekara, obavila pogledom sve predmete u vidokrugu i zaustavila se na licu Svetlane. Mališan je pažljivo i s ozbiljnim izrazom lica pogledala direktno u oči Svetlani i nasmeja se. Svetlana je zagrlila kćerku i zaplakala, zatim su se suze pomešale sa glasnim i vedrim smehom. Angelina je bila najjača devojčica od svih koje je Svetlana poznavala.
Tako, kao što sam naglasila na početku, priča deluje kao bajka. Srećan završetak samo potvrđuje ovu misao, ali ja lično znam Svetlanu i bila sam svedok prvih koraka male, ali tako hrabre Angelina.textraus.com
