Danas je napunio 85, ali ni sin ni ćerka nisu došli, nisu ga pozdravili. Istina, komšinica iz sobe, Ana Sergejevna, ga je pozdravila i čak mu poklonila mali poklon. A i sanitarna radnica Aneta ga je častila jabukom u čast rođendana. Pansion je bio pristojan, ali osoblje je u celini bilo ravnodušno.
Naravno, svi su znali da su ovde stare ljude donosili da dožive svoje godine, deca koja su ih postala teretom. I Mihailo je došao ovde jer ga je sin doveo, kako je rekao, da se odmori i leči, a zapravo je jednostavno smetala snaji. Stan je bio njen, a sin je kasnije uspeo da je ubedi da napiše darovnicu.
Kada je tražio da potpiše papire, obećao je da će živeti kod kuće, kao što je i do sad živela. Ali u praksi se ispostavilo drugačije; odmah su se svi preselili kod nje i počeo je rat sa snajom. Ona je bila uvek nezadovoljna, nije tako kuvala, ostavljala je prljavštinu u kupatilu i još mnogo toga. Sin se u početku zauzimao za nju, a zatim je prestao i i sam je počeo da viče. Potom je Mihailo primetila da su počeli da šapću o nečemu, a čim je ušla u sobu – ćutali su.
I tako je jednog jutra sin započeo razgovor o tome da joj treba odmor, da se leči. Majka, gledajući mu u oči, gorko je pitala:
Da li me predaješ u starački dom, sine? On se zacrveneo, počeo da se uzrujava i krivicu odgovorio:
Pa šta ti je, mama, to je samo sanatorijum. Ležićeš mesec dana, pa se vraćaš kući.
Brzo ju je doveo, potpisao papire i požurio otišao, obećavajući da će se uskoro vratiti. Samo se jednom pojavio: doneo je dva jabuka, dva narandže, pitao “Kako si?” i, ne čekajući da čuje odgovor do kraja, negde je otišao. Tako je živela ovde već drugu godinu.
Kada je prošao mesec i sin nije došao po nju, nazvala je na kućni telefon. Odgovorili su nepoznati ljudi, ispostavilo se da je sin prodao stan i sada se ne zna gde ga pronaći. Mihailo je nekoliko noći plakala, iako je znala da je ne će ponovo povesti kući, da joj nema smisla plakati. Najbolnije je bilo to što je zbog sreće svog sina uvredila ćerku.
Mihailo je rođena u selu. Tamo se i udala, za svog vršnjaka Petra. Imali su veliku kuću, domaćinstvo. Živeli su skromno, ali nisu gladovali. A onda je komšija iz grada došao u posetu roditeljima i počeo Petru pričati kako je lepo živeti u gradu. I plata je dobra, i stan odmah dobijaju. Pa je Petar i zapalio, hajde da idemo. Tako ga je nagovorio. Prodali su sve i otišli u grad. Što se stana tiče, komšija nije slagao, stan su odmah dobili. Kupili su nameštaj i starog Zaporozeca. U tom Zaporozecu Petar je doživeo nesreću. U bolnici je umro drugog dana.
Posle sahrane, Mihailo je ostala sama, s dvoje dece. Da bi ih prehranila i obukla, morala je da čisti stepenice u zgradama svake večeri. Mislila je da će deca porasti i pomagati joj. Ali nije bilo tako. Sin se upetljao u lošu priču, morala je da pozajmljuje novac da ga ne bi poslali u zatvor, a zatim je dve godine vraćala dugove. Potom se ćerka Daša udala, rodila dete. Do godinu dana sve je bilo u redu, a onda je sin često počeo da se razboljeva. Morala je da napusti posao da bi ga vodila po bolnicama. Lekari dugo nisu mogli da postave dijagnozu.
Tek kasnije su mu našli neku bolest koja se leči samo u jednom institutu. Ali tamo je takva gužva. Dok je ćerka obilazila bolnice, muž ju je napustio, dobro je da joj je ostavio stan. I tako je upoznala udovca u bolnici, čija je ćerka imala sličnu dijagnozu. Svideo joj se i postali su zajedno. A nakon pet godina, on je oboleo, potrebni su joj bili novci za operaciju. Ana je imala novca, htela je da mu ga da za prvi deo stana. Ali kada je ćerka zamolila, bilo joj je žao da troši na stranu osobu, jer je njenom sinu novac bio potrebniji. Tako ga je odbila. Ćerka se jako uvredila i na rastanku mu je rekla da joj više nije majka i da je, kad joj bude teško, ne zove.
Tako već dvadeset godina ne komuniciraju. Muž Daša je izlečen i sa svojim decom su otišli da žive negde na moru. Naravno, da je mogla sve da vrati, Mihailo bi učinila drugačije. Ali prošlost se ne može promeniti. Mihailo se polako podigla s klupe i tiho krenula ka pansionu. Odjednom čuje:
Mama!
Srce joj je zakucalo. Polako se okrenula. Ćerka. Daša. Noge su joj se osetile slabo, jedva je stajala, ali je prišla ćerka i uhvatila je.
Konačno sam te našla… Brat nije hteo da ti da adresu. Ali sam mu zapretila sudom da je nezakonito prodao stan, pa se odmah otvorio.
Sa tim rečima su ušle u zgradu i sedele na kauču u holu.
Izvini mi, mama, što se tako dugo nismo čule. Prvo sam se uvredila, a onda sve odlagala, bilo mi je sramota. A pre nedelju dana ti si mi sanjala. Kao da šetaš po šumi i plačeš.
Ustala sam, a na duši mi je bilo tako teško. Sve sam ispričala mužu, a on mi je rekao: idi i pomiri se. Došla sam, a tamo su bili nepoznati ljudi, ništa nisu znali. Dugo sam tražila adresu brata, našla sam je. I evo me ovde. Spremi se, idemo sa mnom. Znaš li kakvu kuću imamo? Veliku, na obali mora. I muž mi je rekao, ako mami bude loše, povedi je kod nas.
Mihailo se zahvalno privila uz ćerku i zaplakala. Ali to su bile suze radosti.texttrays.com
