Imam četrdeset osam godina, pre pola godine rodila sam trojke. To je postalo ogromna sreća za mene i mog muža.
Stvar je u tome što sam poslednjih deset godina pokušavala da zatrudnim, ali bezuspešno.
Lekari su samo slezali ramenima, govoreći da decu treba imati ranije. A rođaci su savetovali da ne trošimo toliko novca i da usvojimo dete iz doma za nezbrinutu decu. Ali ja sam želela svoje dete, da osetim radost trudnoće, da nosim i rodim dete.
U mlađem uzrastu nisam razmišljala o deci jer sam imala komplikovan odnos sa prvim mužem. Sa Vadimom sam se prilično rano udala, imali smo po dvadeset godina. On je ubrzo počeo da me stalno nervira, ali naši odnosi su završili zbog njegove prevare. Dugo sam se i teško oporavljala nakon tog negativnog iskustva. A onda sam srela ljubav svog života.
Leonid nije bio kao ostali muškarci, brinuo je o meni i želeo ozbiljnu vezu. Upravo sa njim sam počela da želim decu. Kada sam nakon još jednog pokušaja konačno zatrudnela, bili smo presrećni.
Tokom cele trudnoće, Ljonja me je podržavao, čak je prisustvovao porođaju i hrabro me držao za ruku. Nakon rođenja dece, naš život se promenio. Mnogi ljudi se ne ustručavaju da izraze negativnost prema nama. Smatraju da je u našem uzrastu neprihvatljivo imati troje novorođenčadi. textrays.com
