Svaka majka zaslužuje naklon do poda, a Dušica Vukosavljević i mnogo više od toga – ovacije, spomenik, orden za hrabrost, borbu, stav, odvažnost i ljubav, koja je motiviše da gura napred, da vuče jače i da stoički podnese sve udarce.
Kada je pre 26 godina saznala da je trudna, Dušica Vukosavljević nije mogla ni da nasluti kakva je sudbina čeka. Sin Stefan rođen je sa obmotanom pupčanom vrpcom oko vrata, što je izazvalo moždano krvarenje i ostavilo ozbiljne posledice.
– Znala sam da ima oštećenje mozga, ali ne i u kojoj meri. Nažalost, prvi simptomi teške traume odmah su se videli. Primetila sam da ima treperenje očiju, da mu je vid oštećen – priča Dušica na početku razgovora za Ženu.
“Ili dete ili ja”
Stefanu je vid bio oštećen, dok drugi problemi još nisu bili ustanovljeni, međutim, to je bilo dovoljno Dušičinom suprugu da donese odluku koju je nemoguće razumeti i opravdati.
Stefan je imao pet i po meseci kada je Dušica dobila ultimatum. Ili će ostaviti bolesno dete i sve početi ispočetka ili će suprug otići i ostaviti je samu s bolesnim detetom.
– Dao mi je da biram, ili ću ostaviti svoje dete i nastaviti život kao da se nije ni rodilo, ili ću ostaviti njega. Rekla sam mu da ne postoji muškarac zbog kog bih napustila dete koje je baš mene izabralo da mu budem mama. I opet bih donela istu odluku – priča ova hrabra žena.
– Stefan ima 26 godina i nema nikakvu komnunikaciju s ocem, što me veoma boli. Boli me što ga nije video, što ne zna kako izgleda, što ne zna kakve su mu potrebe, bukvalno ništa o njemu ne zna. Ja sam insistirala da plaća alimentaciju i tu sam izgubila mnogo energije. Smatram da sistem mora više da pritisne takve roditelje, mada jesu dosta toga uradili, ali imamo te situacije da se izvlače. Dobili smo pre 3 godine tužbu od strane oca jer nije želeo više da plaća alimentaciju, davao je neke glupe izgovore, čak je i sudija bila zapanjena. Ali dobro, svako radi po svojoj savesti – ispričala je Dušica za Žena.rs.
– Stefan je osoba sa poteškoćama u mentalnom razvoju. Pored oštećenja vida i paralize, oštećen mu je i sluh. Nekoliko godina imao je “samo” ove zdravstvene problem, a onda se pred pubertet javila epilepsija. On je, inače, medicinski fenomen, jer je imao ozbiljno oštećenje malog mozga gde se nalaze svi vitalni sistemi. Međutim, drugi centri su preuzeli ulogu malog mozga. Moje dete je prilično funkcionalno s obzirom na to koliko je oštećenje. To mi mnogo znači, jer može da ode do toaleta, da mi pomogne kad treba da ga podignem iz kolica. To jeste teško, ali on učini da taj trenutak bude lep, jer me zagrli i počne da me ljubi. Tako on svojoj majci daje snagu.
Roditeljima je potrebna podrška
Dušica sa sinom živi u Beogradu i svakodnevno se suočava sa problemima i brigama roditelja bolesne dece.
– Imamo velikih problema sa komšijama iznad nas, bučni su, i to Stefanu pravi velike smetnje. On se nekako bori, ali to moramo da rešimo. Inače, moj sin od punoletstva čeka dnevni boravak na Bežanijskoj kosi, to nas baš sekira… Išao je u specijalnu školu, socijalizovan je, ali još čekamo. Trenutno smo kod prijatelja u Grčkoj koji imaju svoj smeštaj, pa nam daju da boravimo van sezone, što je njihov vid podrške. Dosta vremena provodimo ovde, Stefiju baš prija klima.
Veliku podršku Dušici pružaju prijatelji, za koje kaže da su porodica koju je sama izabrala, kao i sestričina, koja se čak doselila blizu njih kako bi im bila od pomoći.
Stefan je imao 6 operacija u Rusiji, a Dušica čini sve kako bi mu poboljšala kvalitet života, međutim, od kako je napunio 18 godina, kako kaže, on više nije vidljiv za sistem, pogotovo što se tiče prava na rehabilitaciju.
– Pomagala tu i tamo, ali rehabilitacija, to jednostavno ne postoji, osim ako ne izađe iz bolnice posle neke operacije. Za celebralnu paralizu je to jako važno, da ima i taj vid nege. Stefanovo oštećenje mozga je veliko, hoda trapavo, uglavnom tako što se drži za mene, ne može da stoji, pada kao sveća, ima spuštena kolena… Sedi samostalno, ponešto priča, zna da traži kad mu nešto treba, to su neke stvari koje i meni olakšavaju svakodnevicu, ali koje kroz adekvatnu terapiju moraju da se održavaju. Iskreno, plašim se, plašim se šta će da bude sa njim kad mene ne bude i zato mislim da je to još jedna stvar na čemu država treba da radi, da se da podršku roditeljima, da mi trajemo da bismo brinuli o deci.
– Potrebna nam je veća pomoć, bolja edukacija medicinskih radnika, bolji pristup roditeljima sa psihološke strane, jer mi ne znamo šta nas čeka, pogotovo u momentu kada nam saopštavaju da sa našim detetom nešto nije kako treba. Zatim, u našem slučaju dogodio se raspad porodice, ostali smo na ulici sami… Bilo je mnogo teško, ali s druge strane hvala Stefanovom ocu što je radikalno postupio, jer sam ja krenula sama napred i svu energiju usmerila na Stefana.
“Sanjam dan kada nijedno dete neće imati problem”
Dušica kaže da sanja dan kada nećemo imati roditelja čije dete ima problem, a poučena sopstvenim iskustvom, svima koji prolaze kroz sličnu situaciju poručuje da teret treba skloniti.
– Ja sam donela odluku da želim da ostanem uz svoje dete. Stefanovom ocu sam pre 26 godina rekla da, ako ne može da prihvati problem svog sina, produži, da ide svojim putem, jer ja svoje dete ne mogu da ostavim, on je bio deo mene, ispod srca mi je rastao – priča Dušica.
– Znam njegov uzdah, pogled, znam šta ga boli i ako mi ne kaže; ako je veseo, znam zašto je veseo, ako je tužan, znam zašto je tužan… Ne možete nikoga da naterate na nešto ako to nešto ne opstaje, treba pustiti, nastaviti. Ako se već donese odluka da se bavite svojim detetom, pokušajte zajedno, ako ne možete, onda zaista usmerite svu energiju na dete i na svoj život i nastavite sami jer je možda lakše biti sam i samostalan, ali mirne glave, bez tereta.
– A što se tiče drugog roditelja, imam poruku… Time što ste dobili dete s invaliditetom, nekim zdravstvenim problemom, treba da omogućite roditelju koji je ostao uz njega da može da se bavi detetom, finansijski, fizički, vremenski, jer to dete je, i kada se zajednica okonča, i dalje vaše, i treba se boriti za njega.
Dušica nikad nije zažalila zbog odluke koju je donela pre 26 godina.
– Stefan je moj život. Velika je sreća kad postigne bilo kakav uspeh, on je zlatno dete, moj je, ja sam ga rodila i srećna sam zbog toga. Često su mi se ukrštali putevi sa ljudima koji imaju zdravu decu, a svoj život su upropastili na razne načine, tako da sam zaista srećna što imam divnog sina koji samo pruža ljubav.
– Pažljiv je, brižan, velika je maza… To mi daje snagu. Njegov zagrljaj, kad me pomazi po obrazu, tad mogu da srušim planinu. I nekako, evo, i ta njegova radost što smo ovde… U međuvremenu je u naš život ušao čovek koji se prema Stefanu ponaša bolje od rođenog oca, što samo pokazuje da nije roditelj onaj ko je dete napravio, rodio, nego onaj ko se zaista brine o njemu.
zena.blic.rs
