Gornji Milanovac, Sjenica, Lučani, Topola, Suva Planina, Barajevo… Sve njih ovog leta muči nestašica vode. Nadležni kao glavne razloge navode ekstremne temperature, dugotrajnu sušu, smanjen priliv vode i prekomernu potrošnju. Kako su leta sve toplija, a kiša pada sve manje, nameće se pitanje – preti li Srbiji da ostane bez vode? Profesor hidrogeologije u penziji Zoran Stevanović kaže za N1 da vode ima dovoljno i da problem nije u dostupnosti resursa, već vodoprivrednoj politici i ulaganjima u mrežu za vodosnabdevanje.
U Gornjem Milanovcu je proglašena vanredna situacija zbog nestašice vode, a javno komunalno preduzeće kao razlog restrikcija navodi „drastično nizak priliv vode“.
Slično je i u Topoli, gde je u petak proglašena vanredna situacija u delu opštine. „Trenutno imamo situaciju da su dva od tri izvorišta sirove vode presušila, a treće Jarmenovačka reka je na granici biološkog minimuma i na kritičnom nivou eksploatacije. Gradska izvorišta – bušotine su u fazi opadanja jer se crpljenje vode vrši danonoćno već 30 dana“, saopštila je predsednica opštine Jasna Vuković.
Bez vode je i Majdanpek, Mionica, a u Lučanima i Čačku na snazi su mere zabrane nenamenskog korišćenja vode.
U Sjenici je vanredna situacija zbog suše koja je izazvala probleme u vodosnabdevanju ljudi i napajanju stoke. Sjenici pomaže Vojska Srbije, koja je pomogla krdu poluduvljih konja i stoke da ne umre od žeđi na pašnjacima Suve planine.
Situacija zvuči dramatično, ali nije problem u tome što vode u Srbiji nema, kaže za N1 Zoran Stevanović, profesor hidrogeologije u penziji sa Rudarsko-geološkog fakulteta.
Niti će tako brzo nestati usled sve dužih perioda suše, ekstremnih temperatura i klimatskih promena. Profesor objašnjava da razloga za paniku nema, а da će Srbija do kraja ovog milenijuma imati dovoljno vode.
Napominje da će u budućnosti mnogo izraženiji problem od nedostatka same vode biti njeno očuvanje i sprečavanje daljeg zagađenja zbog prisustva brojnih zagađivača i nedekvatne primene politike ekološke prevencije.
„Vode naših reka, i posebno kanala i akumulacija, izloženi su značajnim pritiscima na kvalitet usled ispuštanja neprerađenih industrijskih i komunalnih otpadnih voda, nedostatka savremenih regionalnih deponija čvrstog otpada i nekontrolisanog odlaganja otpada na divljim deponijama“, objašnjava profesor.
Zašto su građanima slavine suve, a bebe kupaju „na kantice“?
S jedne strane, voda je, kao i svaki drugi resurs, raspoređena neravnomerno, kaže profesor Stevanović. S druge strane, vodoprivredna politika nije dobra, ulaganja u sisteme za vodosnabdevanje su nedovoljna, a 35 do 55 odsto proizvedene vode se ili raspe ili ukrade, dodaje.
U Srbiji je posle Drugog svetskog rata samo oko 10 odsto građana bilo priključeno na javnu vodovodnu mrežu. Do 1975. godine taj procenat se povećao na 55 odsto, da bi do sredine osamdesetih godina već oko dve trećine stanovništva bilo obuhvaćeno centralizovanim vodosnabdevanjem.
Čak 70 odsto potrošača snabdeva se vodom za piće iz podzemnih izvora. Nekada je taj broj bio 90 odsto, ali je opao kada su počele da se grade velike akumulacije, a Beograd da koristi savsku vodu za piće.
Profesor Stevanović objašnjava da su podzemni izvori stabilniji za vodosnabdevanje, ali da problem nastaje kada pojedina izvorišta imaju slab prirodni kapacitet, kao što je to slučaj sa Gornjim Milanovcem i Topolom.
Drugi problem Milanovca je to što se povezao u regionalni sistem većeg kapaciteta iz kojeg se vodom napajaju još četiri grada: Čačak, Arilje, Požega i Lučani. Takozvano „petograđe“ oslonilo se na akumulaciju Svračkovo, za koju u javnosti kažu da se zida kao „Skadar na Rzavu“.
Voda za ovu akumulaciju zahvata se iz Rzava, a kako reci mora da se ostavi vode za održavanje biološkog minimuma, u sušnim periodima pet gradova je na čekanju. Upravo je to bio razlog da Čačak, Arilje, Požega, Lučani i Gornji Milanovac u avgustu 2021. godine proglase vanrednu situaciju usled nepovoljne hidrološke situacije i niskog vodostaja.
Hidrogeolog objašnjava da su svi ovi gradovi nekada imali dobra izvorišta vode, „Lučani i Požega pefektno u dolini Zapadne Morave“, ali da su ona zapuštena.
Za dve decenije nije otvoreno nijedno novo podzemno vodoizvorište
Sagovornik portala N1 ocenjuje da vodoprivredna politika nije dobra i da bi stanje trebalo da se vrati 20 godina unazad – period u kojem, prema njegovim rečima, nije otvoreno nijedno novo podzemno vodoizvorište.
Profesor Stevanović upravo u regionalnim vodoizvorištima vidi rešenje problema neravnomernog pristupa vodi, ali napominje da bi regionalni sistemi morali da se snabdevaju vodom iz podzemnih izvora.
„Ako bi Srbija počela danas time da se aktivno bavi bilo bi potrebno 10 do 15 godina da se ovaj problem reši“, rekao je hidrogeolog za N1.
Cijanobakterije iz akumulacije umesto vode sa izvora
U naučnom radu „Procena rizika od nestašice vode za piće u Srbiji“, koji je objavljen 2018. godine u zborniku radova Srpske akademije nauka i umetnosti „Geohazardi u Srbiji u 21. veku“, profesor Stevanović navodi da je neshvatljivo da se insistira na korišćenju za piće vode iz površinskih akumulacija, pored dovoljnih resursa podzemnih voda, koje su kvalitetnije i u uslovima prirodne zaštite od zagađenja.
On pored „petograđa“ navodi još dva primera gde se država odlučila za drugačije rešenje, koje se nije nužno pokazalo i kao bolje.
To se posebno vidi na primeru Užica, koje se od 1987. do 2013. vodom snabdevalo sa akumulacije Vrutci. Problem je nastao kada su u jezeru počele da bujaju alge sa cijanobakterijama, zbog čega su izvedeni hitni radovi da se grad priključi na vrelo Sušice, koje se koristilo za snabdevanje Užica vodom nekoliko godina dok je trajala izgradnja postrojenja za prečišćavanje.
„Ovo vrelo moglo je zajedno Vrutačkim vrelima sada potopljenim akumulacijom, i vrelima u okolini samog grada, predstavljati pouzdano izvorište vodosnabdevanja umesto što se gradila brana na geološki krajnje nepodesnom slivu za kvalitet vode“, napisao je profesor Stevanović u svom radu.
Valjevo je 2017. godine priključeno na akumulaciju Stubo-Rovni, iako prema mišljenju našeg sagovornika ima više nego dovoljno podzemnih izvora u okolini.
„U tom slučaju prevagnula je ideja da bi ove vode mogle jednog dana snabdevati, u planovima zamišljenu termoelektranu u Lazarevcu“, istakao je profesor.
Akumulacije ili podzemni izvori: Prednosti i mane
„Prednosti snabdevanja površinskim vodama ogledaju se pre svega u pouzdanosti isporuka potrošačima, odnosno obezbeđenosti kapaciteta, što se postiže uglavnom izgradnjom površinskih akumulacija na vodotokovima (sa mogućnošću višenamenskog korišćenja: navodnjavanje, energetika, popravka malovođa i sprečavanje poplavnih talasa)“, piše profesor Stevanović u svom radu.
Međutim, on dodaje da podzemne vode odlikuje daleko bolji kvalitet u odnosu na površinske, povoljniji uslovi zaštite i mogućnosti samoprečišćavanja.
Uz to, njihova eksploatacija je daleko jeftinija. Kako je profesor hidrogeologije objavio u svom radu, za potrebe izgradnje jedne „osrednje“ površinske akumulacije i obavezne prateće fabrike za prečišćavanje vode, potrebno je obezbediti oko 100 miliona dolara. n1info.rs
