Upoznali su se u smeštaju za roditelje sa decom koja boluju od najtežih bolesti – u roditeljskoj kući “Zvončica”. Nisu bili ni svesni sa kakvim se neprijateljem bore koji se ostrmio na njihov život u koji su tek zakoračili. Andrej Đurđević i Mina Marinković pobednici su teške borbe sa leukemijom koja ih je zgrabila u svoje kandže kada su imali 6 i 7 godina.
Oni su za naš portal odlučili da govore o svojim najtežim trenucima, prijateljstvu koje su nastavili da neguju kao i najsrećnijem danu kada su znali da je neprijatelj poražen.
Fotografija Mine i Andreja na kojoj su zagrljeni kao deca, oboje bez kose i sa teškim dijagnozama potresla je mnoge, ali da posle kiše dođe sunce dokaz je i ista fotografija ovih mladih ljudi nekoliko godina kasnije. Na njoj su Andrej i Mina nasmejani, zdravi i srećni, i van zidina zdravstvenih ustanova.
Oni ne kriju da ih pri osvrtu na te dane obuzme strah, ali velika količina sreće zbog pobede koju su izvojevali.
– Kada pogledamo fotografije iz detinjastva, pre svega, osećamo određenu dozu straha zbog svega što smo prošli, ali i veliku količinu sreće zbog toga što smo se izborili sa teškom dijagnozom. Nije uvek bilo lako, ali uz podršku porodice i prijatelja sve je nekako išlo lakše – pričaju Mina i Andrej.
Upoznali su se, kako kažu u u roditeljskoj kući “Zvončica” u od kada su postali velika podrška jedno drugome.
– Nas dvoje smo se upoznali u roditeljskoj kući “Zvončica” u kojoj je Andrej bio “vodič” jer ko god bi došao u roditeljsku kuću, prvo što bi ugledao, bio bi Andrej. Od momenta upoznavanja, pa sve do današnjeg dana mi smo ostali u kontaktu i postali jako velika podrška jedno drugome. Sve bi to bilo nemoguće da nije bilo roditeljske kuće koja je i dan danas utočište za mnoge porodice koje dolaze iz unutrašnjosti, jer u tom momentu otkrivanja bolesti, najmanje što treba je da razmišljaju o smeštaju gde će njihovo dete boraviti – ističe Mina.
Prve simtome osetili kada su imali 6 i 7 godina
Prve simptome koji su ukazivali da nešto nije u redu sa zdravljem su se kod Mine javili u januaru 2013, kada je imala samo 6 godina, a dva meseca kasnije na Institutu za majku i dete joj je postavljena dijagnoza akutne limfoblastne leukemije.
– Prvi simptomi pojavili su se negde u januaru 2013. godine u vidu blago povišene temperature i jakog bola u predelu desnog kolena. Dva meseca kasnije, 21. marta na Institutu za majku i dete mi je postavljena dijagnoza akutne limfoblastne leukemije. S obzirom da sam u tom momentu imala šest i po godina bila sam svesna da nešto nije u redu. Trpela sam velike bolove u kolenu što je mojim roditeljima bio signal da moramo u Beograd. Terapije su krenule odmah nakon otkrivanja bolesti i na svu sreću odreagovala sam dobro na njih i bolest je polako počela da nestaje. Sveukupno lečenje trajalo je dve godine, prvo hemoterapije i nakon toga lekovi. Sada kada se osvrnem na taj period jako sam ponosna na sebe jer sam i pored svega toga uspela da završim prvi razred i brzo se uklopim u okolinu. Ovim putem bih samo želela da skrenem pažnju na dobrovoljno davanje krvi, jer da u nekim momentima nije bilo krvi za moju krvnu grupu, verovatno ne bi bilo ni mene. Od velikog je značaja za samo lečenje. Izlečila sam se u martu, dve godine kasnije, 2015. godine kada sam i prestala da pijem lekove i to je bio najveći momenat sreće – priseća se Mina.
Samo godinu dana ranije znake zloćudne bolesti osetio je Andrej. Iste godine šalju ga za Beograd gde počinje proces lečenja. Početak je, kako kaže, bio jako težak. Odbijao je hranu, lekove pa i razgovor sa bilo kim, a onda se sve promenilo.
– Meni su se prvi simptomi pojavili u avgustu 2012. godine, dok smo bili na moru. Dijagnostika u Banjaluci je trajala dva i po meseca. Čak sam imao i operaciju limfnih čvorova 10. oktobra 2012, uzeli su uzorak za biopsiju, ali ni tad nisu mogli da postave dijagnozu. Krajem oktobra su nas poslali za Beograd. Sama specifičnost dijagnoze je otežala, jer sam imao ćelije i akutne limfoblastne i mijeloidne leukemije. Lečen sam po protokolu za akutnu limfoblastnu leukemiju. Dijagnoza je postavljena u novembru 2012. godine kada sam imao sedam i po godina. Na početku lečenja bilo mi je jako teško, odbijao sam hranu, lekove, nisam želeo da pričam ni sa kim ali kasnije sam se navikao i prihvatio situaciju i samo lečenje. Moje lečenje je trajalo 11 meseci aktivno, primao sam hemoterapiju a nakon toga sam išao na zračenje. Bolničko lečenje je završeno 18.septembra 2013. godine a terapija održavanja je završena 21. novembra 2014. godine. S obzirom da sam iz Republike Srpske, moji roditelji nisu bili za to da svoje školovanje započnem u roditeljskoj kući pa sam zbog bolesti propustio jednu godinu školovanja – priča Andrej.
Detinjstvo pamte kroz trud porodice da im olakšaju teške trenutke
Mina i Andrej ističu da su porodice bile ključne u prevazilaženju teških trenutak kojih je bilo mnogo, a da su oni imali sreću da su se njhovi roditelji trudili da im svaki bolan trenutak olakšaju.
Andrej, kako nije iz Srbije, bio je razdvojen od oca i brata dok je majka 24 časa provodila sa njim i kako kaže “prolazila svaki bol podjednako kao i on”, a trenutak kada je završio kompletno lečenje i došao kući pamti kao najradosniji.
– Naše detinjstvo je, ako se to uopšte može tako reći, bilo najbolje moguće u tom trenutku. Naše porodice su se trudile da nam svaki trenutak proveden u bolnici bude što manje traumatičan. Meni je najveća podrška u tom trenutku, s obzirom da sam bio razdvojen od oca i brata, jer nisam iz Srbije, bila majka koja je sa mnom provodila 24 časa dnevno i prolazila svaki bol podjednako kao i ja i to mi je jako značilo tada. Tata i brat su dolazili kad god su bili u mogućnosti. Najradosniji trenutak mi je bio kada sam završio kompletno lečenje i došao kući. Tada sam se osećao kao pobednik koji se vratio iz svoje borbe nakon godinu dana , a najteži je svakako svaka intervencija i bol koju sam trpeo zbog iste. Zahvaljujući našim lekarima i medicinskim sestrama, koji su takođe bili jedna velika podrška i koji su se trudili da što manje osetimo bol i često su nas bodrili u tim trenucima, sve je prolazilo nekako lakše – priča Andrej.
Mina ističe da se njena sestra trudila da izmišlja razne igrice da je oraspoloži, a kao najteži trenutak pamtiće šišanje jer je tada, kako kaže, postala svesna situacije u kojoj se nalazi.
– U mom slučaju je bilo lakše, jer su sestra i brat često dolazili kod mene i to mi je mnogo značilo. Sestra je izmišljala razne igre i pokušavala da me oraspoloži, kao i brat, ali svakako da su roditelji prolazili kroz jako težak period, pokušavajući da to sve sakriju od mene. Imali smo veliku podršku i od prijatelja iz Aranđelovca kao i od ljudi koje ne znamo, organizovali su brojne humanitarne akcije. Za mene, najteži trenutak, pored bolnih intervencija, bi definitivno bilo šišanje, jer tada zapravo postajete svesni sebe i situacije u kojoj se nalazite, ali sreća u nesreći je ta što su svi oko mene bili bez kose, pa se brzo zaboravi na trenutnu bol. Najradosniji trenutak bi bio svaki put kada dobijem otpusnu listu na kojoj piše da mogu kući, pa makar i na par dana i to je bila jedna velika motivacija za mene, da nastavim da se borim – kaže hrabra Mina.
Mina i Andrej svoj oboleloj deci: “Kada vide našu sliku, želimo da im ulije nadu”
Međusobna podrška drugara i vršnjaka koji se u tom trenutku bore protiv istog neprijatelja je, kako kažu Mina i Andrej, bila izuzetno važna.
– U roditeljskoj kući je u tom momentu bilo još dece koja su se lečila i mi smo jedni drugima pomagali u toj teškoj situaciji i to tada izuzetno znači. Svi smo imali isti cilj. Dolazili su animatori, pravili smo razne stvari sa njima, mnogi sportisti, glumci i svi oni su nam ulivali jednu veliku nadu da ćemo se izlečiti – ističu.
Oni su danas posebni na sebe i zahvalni svima koji su im bili podrška u borbi sa teškom bolešću, a imaju i poruku za decu koja se trenutno leče od najtežih bolesti.
– Osećamo se veoma ponosno i srećno i želimo da našim primerom pošaljemo poruku svima koji se leče da ništa nije nemoguće. Ovim putem želimo da se zahvalimo svim lekarima i medicinskim sestrama koji su nas izlečili i doprineli tome da mi danas živimo život punim plućima. U vreme kada bi trebalo da se igraju i uživaju u detinjstvu, deca kod koje je dijagnostikovan rak nalaze se u teškoj i zahtevnoj situaciji koja ih na duži period izoluje od vršnjaka i prijatelja. Put borbe protiv raka najčešće je obeležen ogromnim bolom i stresom i zato je važno da im pružimo veliku podršku. Da im pošaljemo jedan veliki zagrljaj i kažemo da budu hrabri, da stisnu zube kada je teško i da ostanu pozitivni jer posle svake kiše dođe duga. Kada vide našu sliku želimo da im ulije nadu – poručili su Mina i Andrej.
(Telegraf.rs)
