Nakon što je doktor sa privatne klinike u Novom Sadu izvadio punktat bilo je neophodno da prođu 2,3 dana, kako kaže naša sagovornica, da rezultati stignu i da se tvrdi da li ona ima bakteriju ili nešto drugo
Danici Ružić (18) mladoj nadi srpske odbojke, proglašenu za najboljeg libera u Evropi, i reprezentativki u jednom momentu srušeni su svi snovi i prekinuta jedna perspektivna budućnost.
Nakon povrede krenula je na rutinsku operaciju na privatnu kliniku u Novom Sadu, ne slutivši da će joj upravo ta intervencija onemogućiti da se ikada više bavi svojim životnim pozivom – odbojkom
Danica se nakon osam meseci borbe za život oglasila za Telegraf.rs i otkrila sve strahote kroz koje je prošla, ali i izrazila zahvalnost doktorima sa VMA.
Naime, ova mlada devojka krenula je na operaciju za koju su joj svi pričali da je lakša od vađenja zuba, nije se plašila, samo je čekala da sve prođe i da se nakon povrede vrati na teren, međutim ona danas mora da razmišlja da li će uopšte moći da stane na noge.
“Trenirala sam odbojku i bila u reprezentaciji. Išla sam na takmičenja i bila proglašena za najboljeg libera u Evropi. Igrala sam turnir u odbojci i povredila sam meniskus, predložili su mi doktora sa privatne klinike u Novom Sadu i otišla sam kod njega na pregled, gde mi je rečeno da meniskus treba da se operiše”, ovim rečima Danica je počela svoju bolnu ispovest za Telegraf.rs.
Tada još uvek maloletna Danica počela je sa svim pripremama za operaciju, odradila je magnetnu rezonancu, laboratoriju, a onda je usledila operacija na privatnoj klinici.
“Rađena mi je artroskopija. Pet dana sam bila kući i bilo je sve u redu, mogla sam da savijem koleno pod 90 stepeni, šetala sam bez štaka, već sam mogla bolje da funkcionišem i posle petog dana sam odjednom dobila temperaturu 39 i nisam mogla uopšte da se krećem jer sam imala bolove, ne samo kolena već cele noge”, priča naša sagovornica.
Od bolova nije mogla ni da spava, a odmah ujutru javila se profesoru koji ju je operisao kako bi videla šta da radi. Rekao joj je da popije antibiotik, a već tada je, tvrdi Danica, ciljao na nešto.
“Rekao mi je da sutradan dođem u Novi Sad na privatnu kliniku, što sam i uradila. On je bio ubeđen da mi nije ništa, izvadili su mi punktat i naterao me je da legnem na stomak, iako je za mene to bilo nemoguće zbog bolova koje sam imala, moji su me jedva uneli u privatnu ordinaciju. On je mene ipak naterao da legnem”, priseća se ona.
Nakon što je doktor sa privatne klinike u Novom Sadu izvadio punktat bilo je neophodno da prođu 2,3 dana, kako kaže naša sagovornica, da rezultati stignu i da se tvrdi da li ona ima bakteriju ili nešto drugo.
Nešto ipak nije bilo kako treba
“Na putu ka klinici sam dobila nalaz da imam stafilokoku, bakteriju. Rekli su mi da odmah dođem u bolnicu i da tu moram da ostanem. Od kada sam došla u bolnicu, kući se nisam vraćala do januara. Stavili su mi dren, ponovo su me uspavali, totalna anestezija. Dren mi je bio u nozi, tečnost uopšte nije izlazila, pa su mi podigli na jastuk i meni je sva ta tečnost išla u butinu koja je zati natekla”, otkriva Danica.
Kada je doktore upitala zašto joj je butina toliko naduvena, dobila je odgovor da je to sve “normalno” i da je pritisak od drena, te da sestre to područje treba samo da masiraju. Ipak, stanje odbojkašice se nije menjalo, čak je bivalo i gore.
“Sutradan sam imala baš loš osećaj da nešto nije u redu sa mnom, temperatura je išla od 39 do 40. Ništa nisu preduzimali osim što su mi non stop paracetamolom skidali temperaturu. U jednom momentu je došao jedan od doktora i saopštio mi kako će morati da mi otvore malo nogu”, priča naša sagovornica.
Zbog teškog stanja u kojem se nalazila ona uspeva samo da klimne glavom. Uveče je šalju na ultrazvuk na kojem joj doktora otkriva da sa njom ništa nije u redu i da je bakterija zahvatila i prepone, a i da je ušla u mišiče.
“Pošto je to privatna bolnica morala sam da idem u skroz drugu ordinaciju da radim CT da se vidi šta je sve tačno zahvaćeno. To veče su zvali mamu i tatu da krenu ka Novom Sadu i rekli im da će bez njihovog potpisa, pošto sam ja tada bila još maloletna, da mi otvore nogu jer ta bakterija stvara gas i ako mi ne otvore nogu pitanje je da li ću sutradan preživeti”, sa zebnjom se priseća odbojkašica.
Cela ekipa uverava je da će sve biti u redu, iako se ona nije tako osećala, a onda se ispostavlja da je bakterija zahvatila sve do kuka.
“Tada su me opet uspavali i otvorili nogu. Moji roditelji nisu znali ni koliko je noga otvorena, ni zašto, samo je rečeno da sam posle operacije, koja je trajala oko 45 minuta, na pravdi Boga i da je sve u Božijim rukama, a i da će možda doći do amputacije”, ističe Ružićeva.
Borila se kao lav, u toj bolnici je bila ukupno 17 dana, a za nju je tamo sve bilo poput pakla. Svaki dan izgledao je isto, ujutru su je uspavljivali, onda je sledilo previjanje, pa seckanje noge malo pomalo.
“Meni je sad rana od kolena do kuka sa obe strane. Ujutru me uspavljuje, pa onda dok se ja probudim iz totalne anestezije, samo osećam da me nešto boli, onda krenem da plačem”, otkriva naša sagovornica koja dodaje da je za jelo imala samo pola sata.
Na red je došla i hiperbarična komora. Sve vreme ovu mladu devojku pratio je loš osećaj, kako navodi, doktori na privatnoj klinici joj nije u jednom trenutku nisu rekli da ima sepsu.
Dani u privatnoj bolnici su prolazili, stanje se pogoršavalo, kako navodi, jednom se dogodilo i da je nisu previli, jer je u bolnici iskrslo nešto drugo.
“Jedne večeri me u tom stanju nisu previli, noga mi je bila otvorena stalno. Nisam smela to da gledam, doktor me je još ubeđivao da moram da hodam na štakama. I ja sam tako sa temperaturom i otvorenom nogom hodala na štakama, a ispod mene je sve lilo iz nje. Sećam se da mi je mnogo smrdela ta noga”, priseća se ona.
Daničinim roditeljima sa privatne klinike niko ništa nije pričao, kako odbojkašica kaže, njenom ocu je saopšteno da su joj sekli kvadriceps tek kada je otišao da plati račun. Jednog jutra su čak i zaposleni u klinici shvatili koliko je sati, priča ona, pa su rešili da je pošalju za Beograd.
“Mi ovde nemamo više šta da radimo, moramo da je pošaljemo u Beograd”
“Samo se sećam da sam se jednog jutra probudila u operacionoj sali i da je anesteziolog rekao “Mi ovde nemamo više šta da radimo, ne možemo da joj pomognemo, moramo da je pošaljemo u Beograd”.
Kada je rešeno da Ružićeva ide za Beograd na privatnoj klinici su celog dana pisali otpusnu listu, ona napominje za Telegraf i da u se u njoj apsolutni ništa nije nalazilo od svega što se izdešavalo, te da je doktor dosta stvari zanemario.
“Organizovali su mi sanitet a profesor i doktor nijednog trenutka nisu bili tu da me isprate, samo su poslali sestru i doktora da budu sa mnom u sanitetu. Onda sam došla na VMA gde su me prebacili na odeljenje opekotina u šok sobu”, kaže naša sagovornica.
Kako bi joj spasili život ortoped na VMA odmah reaguje i kaže da noga mora da se amputira, međutim Danicu preuzima doktor plastične hirurgije Nenad Stepić kojem je porodica Ružić najviše zahvalna.
“Rekao da želi da se bori za moju nogu pošto je čuo da sam sportista i da me nekako sačuva jer sam mlada. On me je preuzeo i krenula sam u hiperbaričnu. Previjali su me na živo, više nije bilo uspavljivanja, jer su mi rekli da ne znaju da li sme toliko puta da se uspavljuje pošto sam bila 40 puta uspavljivana, i zato sam imala posledice u vidu izliva na plućima i srcu, pila sam dosta lekova, pa mi je i želudac bio razoren”, navodi Ružićeva.
Ta previjanja za odbojkašicu su bila jako bolna, od muke je plakala i jedva izdržavala.
“Došlo je i ponovo do operacije, jer su mi u Novom Sadu kost i mišiće odvojili, pa je to moralo da se spoji da ne bi istrulila kost. Na toj operaciji sam imala malo više kilograma, pa su mi dali jaču anesteziju i to moj organizam nije baš dobro prihvatio, pošto sam imala unutrašnje konce. Na kraju sam završila u šok sobi, davali su mi razne nadoknade pošto organizam uopšte nije prihvato, i tu sam jedva preživela. Bilo mi je loše, muka, uopšte se ne sećam tog dana, osim da sam se probudila pored respiratora i da sam zatvorila oči kada sam videla gde sam”, priseća se ona.
Na svu sreću njen organizam se izborio i uspela je da preživi i ovo iskušenje, počelo je da joj biva bolje, krenula je ponovo u hiperbaričnu komoru a i na fizikalne terapije. Onda je usledila još jedna operacija.
“Na kraju sam imala i operaciju kože gde su mi skidali sa leve noge i stavljali na desu i to sam loše podnela. Izgubila sam skroz apetit, ništa nisam jela, za nedelju dana sam smršla 5,6 kilograma. U tom momentu dok sam bila na VMA profesor sa privatne klinike je zvao tatu da mu plati sanitet, nije ni pitao kako sam ja. Pisao mi je samo drugi doktor, i to stalno, da moram da šetam na štakama, da će mi doneti štake iz Novog Sada, a ja sam mu onda napisala da me ne uznemirava jer se meni bore za život, a njemu je do hodanja”, napominje Danica.
“Bezazlena” operacija meniskusa Danici nije uništila samo karijeru, već i čitav organizam. Nakon svega imala je i razne probleme sa stomakom, plućima, izlive na srcu, i dan danas pije lekove, a kako kaže njeno stanje je i dalje neizvesno.
“Ne znam da li ću ikada saviti koleno, da li ću moći da hodam, na teren se verovatno nikad neću vratiti jer mi fali pola kvadricepsa, imam velike posledice u kolenu, tečnost i priraslice. Psihički sam jako loše, jer mi su mi uništili sve snove koje sam imala, školu jedva postižem, krenula sam onlajn ali i to je pitanje da li ću završiti”, priča sa bolom devojka.
Podršku imala sve vreme, čula se i sa Jovanom Stevanović i Tijanom Bošković
Podrška njenih saigrača je održala u životu, stalno su joj pisali motivacione poruke, a čak su odigrali i utakmicu za nju.
“Bili su na kvalifikacijama za evropsko prvenstvo, poslednju utakmicu su odigrale za mene, slikale su se u mom dresu, imam tu sliku. Zvali su me i iz kluba, imala sam ogromnu podršku svih. Zvala me je čak i Jovana Stevanović naša poznata reprezentativka i rekla mi je da izdržim, da moram da preguram. Pričala sam i sa Tijanom Bošković, stvarno su me podržale”, reklaje naša sagovornica.
Redakcija Telegrafa kontaktirala je spornu privatnu kliniku za koju Danica Ružić i njena porodica tvrde da je mladu odbojkašicu oštetila, međutim oni su nam prosledili mejl, rekavši da na ovakve upite odgovaraju samo tako. Ipak, do objavljivanja teksta mi nismo dobili nikakav odgovor.
(Telegraf.rs)
