Ivana Lešević, poznatija kao Zlatokosa iz sela Samaila, prelepa je osmogodišnja devojčica duge, plave kose. Sudbina joj nažalost nije podarila život iz bajke koji se uklapa uz njen nadimak, ali zahvaljujući dobrim ljudima njena majka Marija i ona danas žive u mnogo boljim uslovima nego što je to bio slučaj pre godinu dana.
Naime, Zlatokosa je živela u oronuloj brvnari, bez kupatila i vode, a život joj je zagorčavala svaka hladna noć koju je dočekivala u malom prostoru. Pored teških uslova za život majka Marija imala je brojne operacije, a borila se i sa rakom dojke. Ipak, Marija je svaki trenutak koristila da na njivi zaradi koji dinar i pruži svojoj princezi bolji i ugodniji život, kakav svako dete zaslužuje.
Početkom ove godine, škripu podova i hladne zidove oronule kuće obasjao je osmeh majke i ćerke kada su prvi put ugledale svoj dom u novom ruhu. Posle pisanja “Telegrafa”, cela Srbija digla se da pomogne Zlatokosi Ivani i njenoj mami. Danas, praznike dočekuju u pristojnom domu, a Ivana konačno može da se okupa u toploj prostoriji.
Pred kamerama portala Telegraf.rs, Marija se prisetila teških trenutaka, za koje je kad-kad mislila da neće preživeti. Lekari, smrt oca i nesrećni uslovi u kojima joj je ćerka živela naterali su joj suze na oči i ovoga puta, međutim, ova hrabra žena našla je način da sve nedaće ostavi za sobom i konačno uživa u skromnom, ali toplom domu.
Kako nam je ispričala, sve je počelo jednog dana kada je kao i uvek zarađivala parče hleba na njivi. Jedan njen kolega prijavio je slučaj humanitarcu iz Čačka, a onda je Zlatokosin i Marijin život počeo da se menja iz korena.
– Vi ste prvi koji ste došli i snimili kako živimo, to su bili katastrofalni uslovi. Nismo imali kupatilo ni vodu, prokišnjavao je krov, a duvalo je kroz prozore i vrata. Sada se sve promenilo. Bilo nam je jako hladno, grejale smo se na drva, to su bili jako teški trenuci za mene. Samo sam o Ivani razmišljala u tim momentima. Ona mi je bila jedini izlaz. Zhvaljujući dobrim ljudima i Bogu došle smo dokle smo došle. Hvala je mala reč – priča nam Marija kroz suze.
Marija je samohrana majka koja je imala rak dojke, ali koja i tako bolesna radi šta god kad joj se pruži prilika. Poslednju operaciju imala je u novembru ove godine, kada su joj doktori zabranili da ponovo ode u nadnice kako bi sačuvala svoje zdravlje.
– Zdravlje mi je za sada Bogu hvala dobro, bila sam na operaciji, za sada je sve u redu, prate situaciju. Operisala sam dojku, preponu, slepo crevo i deo ispod miške, ali to je zahvat odmalena. Poslednja operacije je bila 21. novembra ove godine. Ivana je malo plakala, ali samo je htela da mama bude dobro. Čuvala ju je tetka tada, samo nas dve znamo kako je. Ivana mi je davala snagu da prebolim te momente – nastavlja Marija sa knedlom u grlu.
Majka osmogodišnjakinje prisetila se još jednog momenta koji joj je razrušio život. Smrt oca pogodila ju je brzo, ali jako. U trenu, izgubila je čoveka koji joj je bio jedini oslonac, njena desna ruka, a rane još uvek nisu zalečene.
– Smrt mog oca bila je jedna od najtežih situacija u mom životu. To sam jako teško prebrodila, roditelji mi mnogo fale. Majku sam izgubila kao mlada, a otac mi je bio desna ruka i podrška. Opet kažem, samo zahvaljujući Bogu i dobrim ljudima za sada je dobro, a daće Bog da bude bolje – nada se Marija.
Majka prelepe devojčice za sebe nema nijednu prazničnu želju. Kroz šalu kaže: “Matora sam da bih išta želela”, a jedino se nada da će se njenom detetu svaki san ispuniti. Svakim danom zahvalna je na velikoj životnoj promeni, međutim, Ivana raste, a prostora za učenje i igranje i dalje nema.
– Dobile smo dosta stvari koje su nam bile neophodne. Imamo kupatilo, krov koji ne prokišnjava, toplo nam je u domu. Na ovu kuću sam čekala mnogo. Možda je ne bismo ni sada imale da nije bilo mog kolege iz njive. Ljudi nisu reagovali na uslove u kojima živimo, osim onih koji su bili uz nas sve vreme, za njih je mala reč “hvala”. Pojedini neka su živi i zdravi, ali Bog je veliki. Samo želim zdravlje, da budem živa i zdrava i da svoje dete izvedem na pravi put. Volela bih i ja da moje dete ima svoju sobu, svoj mir i tišinu za učenje i druženje. Želim sve što ona želi, bila bih najsrećnija kada bi se njene želje ostvarile. Na Ivani se vidi velika promena, ima gde da se okupa, legne i uči. Ipak, prostor je mali, i dalje nedovoljan za njene potrebe. Verujem samo u Boga i želim da se zahvalim Dejanu, Vladu, Nikoli i Acu i svim ljudima koji su mi pomogli i obezbedili krov nad glavom meni i Zlatokosi – poručuje Marija.
Zlatokosa želi da je poseti Deda Mraz i donese joj sobu
Ivana nam je rekla da je sada mnogo srećnija, a osmeh sa lica nije mogla da sakrije. Kako kaže, najviše se obradovala kupatilu. Stidljivo i pomalo nesigurno, ipak nam je otkrila šta bi volela da joj donese Deda Mraz za praznike.
– Fali mi soba i dalje, volela bih da imam svoj mir i tišinu da mogu da učim. Takođe volela bih da mi dođu drugari Aco i Marija i da se igramo u mojoj sobi, a da stariji piju kafu sa mamom. Jedina novogodišnja želja su mi svetleće pertle i moja soba, da bih imala svoj mir – priča nam Zlatokosa.
U slobodno vreme devojčica se druži sa drugarima iz škole, a na prvi lavež trči napolje da bi pomazila kučiće iz komšiluka. Kako kaže njena majka, da može, od kuće bi napravila zoološki vrt.
– Najviše volim da provodim vreme sa životinjama, da ih grlim i mazim – kaže Ivana umiljato.
Podsetila se i kako je nastao čuveni nadimak koji bi volela da nosi i kada poraste. Naime, u toku renoviranja kuće jedna žena primetila je njenu sjajnu, dugu kosu i od tada svi u selu Samaila znaju za Ivanu pod drugim imenom.
Čini se da je devojčica, iako još uvek mala, svesna svih problema koji su ih snašli, pa već sada gaji ogromnu ljubav prema veri i Bogu. Otkriva da joj je veronauka omiljeni predmet, ali ni matematika nije zaostala.
– Najviše volim veronauku i matematiku. Veronauka mi se sviđa jer učimo o Bogu i nastavnica nam priča kada se on rodio i gledamo filmove na časovima – rekla nam je Zlatokosa.
Podsetimo, Ivana je i prošle godine kada smo je posetili imala slične novogodišnje želje. Htela je lutku sa zlatnom kosom poput njene, a na sobu još uvek čeka.
Na pitanje da li će za praznike moći svojoj ćerki da kupi novogodišnji paketić, samohrana majka tada je odgovarila: “Teško”.
Tom prilikom, Marija je napomenula da za razliku od mnogih, njih dve žele da ostanu u ovom malom mestu. Ovo je njihov dom i rodni kraj koji nikada neće napustiti, a nadaju se da nikada više neće dočekati novu ledenu noć.
dijasporainfo.net
