Mnogo toga palo je na Elvirina mala leđa do 31. godine. Njena ljubavna priča vredna je scenarija filma hibridnog žanra u kojem se prepliću nesvakidašnja ljubav, velika tragedija i srećan kraj sa melanholičnim uspomenama. Sa 18 godina napustila je rodno Berane i pošla u Majdanpek za Slobodanom, svojom velikom ljubavi, rodila mu dvojicu sinova, a kada je čekala treće dete njen voljeni suprug je iznenada preminuo.
Sve je počelo kao bajka, desila se ljubav na prvi pogled, bio je to susret koji po svim okolnostima može da se nazove sudbinskim. Elvira Jovanović je te davne 1994. imala 18 godina i na nagovor prijatelja prijavila se za takmičenje za Mis plaže, koje se svakog jula organizovalo u njenom rodnom gradu, i pobedila je. Otišla je u Bar da proslavi pobedu i njene oči su na plaži ugledale jedne zelene koje su joj probudile tako jaka osećanja da je znala da je to čovek njenog života.
– Došaptala sam drugarici: „Ovaj će biti moj, ubeđena sam 100 odsto“. Sutradan, na istom mestu, krenula sam u more i začula korake iza sebe. Okrenula sam se i iz blizine ugledala te prekrasne zelene oči. Upitao me je za ime i odakle sam, a kada sam mu odgovorila, rekao mi je da sam baš lepa devojka. Iako opčinjena njegovim očima, brzo sam se snašla da i ja njega upitam za ime i odakle je. Rekao mi je da se zove Slobodan, da je iz Majdanpeka. Upitao me je da li može dobiti broj mog telefona jer bi voleo da se možemo čuti – započinje prepričavanje svojih najlepših uspomena Elvira.
Kako je poreklom iz konzervativne muslimanske porodice, stvari nisu odmah mogle da teku tako glatko. Kada je Slobodan prvi put pozvao na fiksni telefon, javio se njen otac Šefko ne dozvolivši Elviri da preuzme vezu. Ali, kako je to sve bilo sudbinski, a protiv sudbine se ne može, pozvao je ponovo. Ovog puta kada njen otac nije bio kod kuće.
Bila sam opčinjena njegovom preduzimljivošću, odlučnošću, upornošću. Kroz pet dana došao je u Berane da me vidi. Imala sam tada samo 18 godina, ali sam postajala sve više svesna da sam ga zavolela, da bih volela da on bude moj Slobodan, baš kao što sam i nagovestila kad sam ga prvi put ugledala.
Kako je i Slobodan bio očigledno zaljubljen i odlučan, Elvira je već 29. avgusta 1994. godine napustila sve u rodnom gradu i krenula za čovekom koji je postao njen životni izbor, za čovekom kojeg je ludo, ludo volela.
Posle tri godine dobili su Denisa. Verovali su da se na javi događa sve što je donedavno bio san. Dve godine kasnije Denis je dobio brata Veselina, a Slobodan je ubrzo poželeo i jednu devojčicu.
Želela sam voljenom čoveku da ispunim želju, a i ja sam priželjkivala da u porodici imamo miljenicu. Posle četiri meseca, ostala sam u drugom stanju. Slobodan je od radosti blistao. Sećam se da mi je trudnoća potvrđena 6. jula 2007. godine. Plod bebe nije mogao biti tada određen, jer to pozicija bebe nije dozvoljavala – vraća u sećanje Elvira dane u kojima se velika sreća za tren pretočila u najveću tugu.
Bio je običan 9. jul iste godine. Slobodan, koji je bio profesor, fudbalski sudija, humanitarac, predsednik opštine Majdanpek, neko ko je vodio dinamičan, ali zdrav život, nakon posla, a pre treninga došao je kući. Ispostaviće se poslednji put.
– Došao je oko 15:30, ručali smo i legli da se odmori. U jednom trenutku, tek što je stavio svoju ruku na moj stomak, podigao se od radosti, čvrsto me zagrlio govoreći: „Duki, naša beba se mrda, pogledaj“. Poljubio me je i od sreće utonuo u san. U 18:30 sati, obukao je sportsku opremu i krenuo ka stadionu da istrči svoju uobičajenu maršrutu. Rekao je da će se odmah vratiti. Stariji sin mu je mahnuo sa prozora, a mlađi se dvoumio da krene sa njim ali je odlučio da ostane sa drugarima ispred zgrade.
Dok je spremala večeru i čekala da se suprug vrati , zazvonio joj je telefon i usledio poziv koji će pamtiti za života. “Slobodan je povređen na treningu”, rekla je Elviri njegova koleginica. Istrčala je na ulicu i prvog automobilistu zaustavila da je odveze do stadiona. A tamo… Policijski auto i kola hitne pomoći.
Onako gotovo bosa, sa stomakom do zuba prišla sam gomili ljudi i čula ženski glas kako govori: „Ona je u drugom stanju, pazite na nju“. Ugledala sam mog Slobodana na travi kako leži pored doktora, nepomičan. Sva unezverena i šokirana zagrlila sam ga i upitno kazala doktoru : ‘Pa doktore, on je mrtavš. Odgovorio mi je da jeste i da je srce bilo u pitanju – pamti.
Samo ona zna kako se u tim momentima osećala i šta joj je sve kroz glavu prolazilo. U čudu i neverici da je naprasno izgubila voljenog čoveka, prvo što je pomislila bilo je – kako će to sinovima saopštiti.
– Skupila sam nekako snagu i došla do kuće, da ih zagrlim, da i sebe ohrabrim, a oni su osetili da se nešto strašno dogodilo. Stariji sin, koji je tada imao 10 godina, odmah je upitao šta se tati dogodilo. Rekla sam da je umro. Bili su šokirani, nastala je vriska, suze na licu, tu tugu dva mališana, nikada neću zaboraviti. Nastojala sam svom svojom moći da u tim trenucima budem čvrsta kao stena, radi njih, koji mi od mog Slobodana jedini ostaju.
Uspela je da održi trudnoću, da zaštiti sinove, a 13. novembra rodila je devojčicu. I sreća, i tuga, i misao duga. Na Denisov predlog dali su joj ime po pokojnom ocu koji ju je tako dugo priželjkivao, ali je nije sačekao.
I prošle su godine, a Elvira Jovanović je majka sa velikim M! Srećom, tu su uvek bili da joj pruže oslonac kad se umori, majka Munevera, pokojni otac Šefko, ali i tetka Mirsada, koja joj je u životu sve, njena druga majka.
Najponosnija je na decu koja su svoji ljudi, dobri i uspešni.
Sina Denisa mnogi znaju. Svetsko ime u svetu modelinga i manekenstva. Neko za koga se otimaju “Dolče i Gabana” i “Versaće”, krasi mnoge naslovnice i modne editorijale. Sin Veselin radi u jednoj firmi, a ćerka Slobodana je prvi razred Pravno-poslovne škole u Beogradu.
A Elvira – nikad se više nije udala. Ostala je verna uspomeni na vanvremensku ljubav i u potpunosti posvećena deci
U našem komšiluku u Beranima je bilo dosta srpskih porodica koje su takođe bile tradicionalne i obeležavale i slavile pravoslavne verske praznike. A mi deca, radovali smo se i jednim i drugim praznicima. Odrastanjem smo se upoznavali i sa specifičnostima svake od vera. Kada sam se udala, s obzirom da je moj izabranik bio pravoslavac, uz podršku roditelja, nije bio problem da postanem član pravoslavne porodice u kojoj se proslavljaju pravoslavni praznici, da prihvatim praznike i običaje kao svoje. I za ovaj Božić bićemo svi na okupu, pa sa radošću iščekujemo sve januarske praznike – kaže Elvira na kraju i čestita praznike svima.
blic.rs
