“JA MREM, TI VODI RAČUNA O DECI” Ženi na samrti dao reč da će biti brižljiv otac, i održao ju je NA NAJLEPŠI I NAJTUŽNIJI NAČIN: Milanova priča topi i kamen!

Region

Milan Simović (68) iz zaseoka Lelić, u Karanu i celoj Lužničkoj dolini kod Užica znan pod nadimkom Šaban, za dva meseca pevaće iz sveg glasa i igrati koliko ga noge nose. Kitiće muziku do zadnjeg dinara, briga ga, veseliće se dok ne padne s nogu.

Milan Simović Šaban iz Karana kod Užica

Starija Simovićeva ćerka imala je tri godine, a mlađa 11 meseci kada im je umrla majka

Kafana u Karanu u sredu je pričala kako je ko prošao za Nikoljdan. Jedni su slavili, drugi se gostili, pojelo se i popilo za sofrom pod ikonom sveca. I Šaban je bio na uzovu. Imao bi i on šta da prepriča u društvu da mu misli nije vukla računica za koliko dana će izvesti ćerku u venčanici.

Od nje, Katarine, već ima unuku, ali do sada se nije dalo da obave svadbu.

– Bila je beba kada joj je majka, moja supruga Slavka, preminula. Pre nego što je Marijana, starija ćerka, napunila godinu, umro mi je otac. Ni jednoj ni drugoj nisam pravio prvi rođendan. U našoj kući bilo je sve osim veselo. Otac i majka sam im bio, mučio se i odvajao od usta da ih podignem – pričao je Milan Simović.

Sad kad su teške godine prošlost, hoće na Kaćinoj svadbi da se veseli do mile volje, koliko košta da košta.

Dobro znaju Karanci za jade kroz koje je prošao, za žrtvu koju je zbog dece položio, zato se na spomen Marijane i Katarine kafana utišala. Nadimak mu je nadenuo otac, po saborcu Šabanu sa kojim je pod petokrakom u Bosni ratovao protiv Nemaca i ustaša.

Milanu je 1995, posle šest godina braka umrla žena. Marijana je imala tri godine, a Katarina 11 meseci. Na svu muku na dan sahrane morao je da krsti Katarinu, da u moru suza organizuje svečani obred, jer bez toga sveštenik nije hteo da vrši opelo.

Radio je kao bravar u Užicu, posao ga je vodio sa terena na teren, sa gradilišta na gradilište. Često je bio daleko od najrođenijih.

– Noć posle sahrane i ko zna koliko narednih sam kukao i bio se u prsa. Bolje da sam ja umro, sto puta me je misao stigla, nego moja Slavka. Kud ću i šta ću sa malom decom, strepeo sam, kad nisam znao ni da ih obučem, nahranim, uspavam, ama ništa. Moje je do tada bilo da radim i donosim jedinu platu u kuću, a Slavkino da brine o deci – počeo je priču koja je kafanom pronela muk.

Supruga mu je na samrti rekla: „Ja mrem, ti vodi računa o deci“. Zavetovao joj se da hoće, da će biti bržljiv otac, stalno uz decu.

Morao je da napusti posao. U selu i okolini radio je kao nadničar – orao tuđe njive, kopao kanale, prodavao bagremove direke, mleko od svojih krava, sadio šljive, zarađivao kao prost radnik. U pauzama je trčao kući taman i da na par minuta bude sa dečicom. Grube, seljačke, radničke ruke, silom nevolje bile su i nežne majčinske.

– Srećom, uz sebe sam imao majku Višnju, sposobnu i vrednu. Značio je i njen dinar od poljoprivredne penzije. Ona je čuvala decu dok sam bezglavo jurio da zaradim. Mnogo su nam pomagali Slavkini roditelji. Tast me je, da bih lakše podgajio ćerke, nagovarao da se opet oženim. Nisam hteo! Tuđa ruka svrab ne češe. Kako bi u godinama koje su dolazile ćerkama pogledao u oči – govorio je.

Ustajao je u cik zore i odlazio da radi, vraćao se s mrakom, žurio da odmeni majku oko dece. Ćerke nisu htele na počinak bez njega. Kraj njih, za njima dvema, siroticama, za pokojonom Slavkom, plakao je kao kiša. Kola nije imao. Snalazio je se za prevoz kad se s decom moralo kod doktora u Užice.

Nadimak je poneo po očevom ratnom drugu, Šabanu

Koliko puta su mu samo maline ostale neobrane! Mezimice nije smeo da ostavi same, i njih je vodio u berbu, a deca kao deca. Nisu mogla da izdrže lužničko sunce.

– Kad sam ostao udovac želeo sam da vreme ćerkinih odrastanja što pre prođe. Ali te godine su se otegle, ni pre ni posle toga nisu bile tako duge. Opet, lišile su me najlepšeg – da uživam u njihovom detinjstvu. Legao sam sa strepnjom, noću se uz nju budio, sa njom odlazio na posao – nastavo je Šaban.

S prvim NATO bombama na vrata su mu stigli pozivari. Mobilisan je u jedinicu vojne policije čiji raspored je bio u Mačkatu. Prvu noć majka mu je dojavila: Marijana i Katarina plaču, neće da spavaju bez tebe. Umolio je komandanta da ga demobiliše. Narednog jutra dovozio ga je lično kući uz poruku: „Ako neprijatelj krene u kopnenu invaziju odmah da se vratiš“.

Godina za godinom je prolazila, svaka duža od prethodne. Šaban više nije znao ni otkuda mu snaga, ni odakle na licu mesta za nove bore.

Katarina je u trećem razredu sačinila zbirku pesama „Nezamisliv svet“. Pisala je o svemu, o svakome, ali majku nigde nije spomenula.

Marijana je sa 23 godine prvi put rekla da se seća majčine sahrane. Prećutala je kao sredjoškolka da generacija ide na ekskurziju u Mađarsku jer se tražio pasoš, a za njegovo vađenje trebali su potpisi oba roditelja. Tuga joj nije dala da kaže razrednoj da nema majku. Ipak sam na vreme saznao za ekskurziju i izvadio joj pasoš da ode – kazao je.

Za svu pažnju i ljubav koju im je posvetio ćerke su mu se odužile. Katarina je u karanskoj školi bila đak generacije, srednju završila kao vukovac, sa ekonomskog fakulteta donela diplomu. Ove godine mu podarila i unuku. Ostala je blizu njega, izabranik joj je iz Karana. Marijana je takođe bila odlikaš, sa srednjom trgovačkom radi i živi u Užicu.

Zlatna, vredna, vaspitana deca nikada ga nisu obrukala, uvek su mu bila samo na ponos.

Zbog toga Simović čeka 24. februar. Čim prođe večanje i gosti zasednu u salu, teraće muziku da gruva i krenuti da zdravi kroz statove. Do zore i naredna dva-tri dana.

blic.rs