Upravo se završila sezona branja pečuraka koje smo sestra, brat i ja sakupljali i sušili. Kada ne učimo, pomažemo mami oko kućnih poslova, a tati oko poljoprivrede”, govori vredna devojčica, neobičnog imena Lutka (12), dok stoji ispred stare i ruinirane kuće od blata.
Pored Lutke, sramežljivo stoje njen brat i sestra Dušan (13) i Aleksandra (11). Njih su posetili ljudi iz humanitarne organizacije Srbi za Srbe i pokazali im svoju kuću.
Dugačka pravougaona soba sa zemljanim podom i istrošenim pokućstvom predstavlja i kuhinju i dnevni boravak. Plafon pun krpljenih rupa, koji izgleda kao da će svakog trenutka da popusti, izaziva nemir i strepnju šta može da se desi u bliskoj budućnosti.
“Živimo kako moramo, ali verujemo u Boga!”
Skroman i staložen, otac Zoran Rašković dočekuje ih, kako red nalaže, domaćom rakijom. Upoznat je sa radom organizacije već nekoliko godina i, kako kaže, srećan je što su došli u njihov skromni dom.
Pre skoro 30 godina, roditelji su ga poslali u Beograd na školovanje. Završio je građevinsku školu i radio na građevini dok firma nije propala. Zbog nedostatka posla, povrede kičme koju je zaradio na poslu i potrebe da brine o onemoćalim roditeljima, vratio se u selo. Radio je na imanju, sekao šumu i čuvao ih. U susednom selu, pronašao je ženu Ivanu, a zatim su stigla i deca.
– Kuća je građena negde uoči Drugog svetskog rata i trebalo je samo da bude pomoćni objekat, praktično štala. Imamo struju, tehničku vodu sam uveo pre nekog vremena, a vodu za piće uzimamo iz bunara. Krov je jednom maltene skroz pao, pa ga s vremena na vreme krpimo – govori Zoran o uslovima u kojima žive.
“Neću da se družim sa vama jer ste sirotinja”
– U školi se više niko ne druži sa nama. Jedna devojčica je rekla: Ja neću da se družim sa vama jer ste sirotinja. To me je baš povredilo – Ovo su reči Dušana Raškovića, izrečene kroz suze.
Snimak o porodici Rašković, koji je podelila organizacija Srbi za Srbe, pogledalo je za par dana preko milion ljudi.
Imaju dosta livada, pašnjaka i šuma, pa im je primaran izvor prihoda poljoprivreda. Drže i svinje, krave i baštu za sopstvene potrebe, tako da bar ne oskudevaju u hrani.
Orlovi su nam komšije
Na vrhovima ogromnih stabala, koja širokim krošnjama štite njihov dom od nepredvidivih vetrova, gnezde se orlovi. Kako Zoran u šali kaže, oni su njihove komšije.
Do sela Svinjište koje se nalazi na tromeđi opština Kuršumlija, Podujevo i Medveđa, može se stići jedino traktorom ili jakim terenskim vozilom. Zimi kad okuje sneg i to je maltene nezamislivo. Članovi Humanitarne organizacije Srbi za Srbe prošli su kroz pravu avanturu kako bi došli do kuće porodice Rašković, potpuno izolovane na obroncima Radan planine.
“Žao mi je što suprug i ja nismo u prilici da svojoj deci priuštimo bolje uslove za život”
Ponosnim glasom, majka Ivana govori o deci.
Lutka je odličan đak sa svim peticama, pa se nadaju da će za dve godine moći da joj priušte da pođe stopama svog oca i nastavi školovanje u Beogradu. Zajedno sa bratom Dušanom osvajala je i nagrade na školskim takmičenjima u trčanju. Ovo nije začudilo nikog jer im je potrebno dvadesetak kilometara do škole, a dobar deo puta prelaze pešaka.
Navikli su na ove uslove i ne znaju, nažalost, za bolje. Toliko su skromni da uvek kažu da imaju sve i da im ništa ne nedostaje – govori majka Ivana za portal Srbi za Srbe.
Iako još deca, ponašaju se i razmišljaju kao veliki. Sazreli su mnogo pre njihovih vršnjaka. Potpuno im je jasno i da cela porodica kao sigurno primanje ima svega 9.100 dinara dečijeg dodatka, pa pomažu roditeljima koliko mogu. I to u poslovima za koje njihovi drugari iz grada verovatno nikada nisu ni čuli…
Lutka, inače, nosi ime po nadimku svoje bake na koju mnogo liči. Njeni brat i sestra kroz osmeh kažu da im je baš zanimljivo što im sestra ima neobično ime.
Najviše bi im značilo preseljenje bliže školi, ali i traktor sa priključnim mašinama. Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće veliku akciju pomoći, kako bi obezbedili sve što je potrebno za normalne uslove života porodici Rašković.
(Kurir.rs/
.
.
