Porodica Tomić, Milivoje, Milena i Velibor iz sela Trešnjice kod Lukovske Banje, daleko od svih puteva i civilizacije žive kao da je vreme stalo.
U kući od blata staroj 100 godina žive u potpunom siromaštvu i na ivici egzistencije.
– I dalje perem ručno i za sebe i za sestru, nisu u mogućnosti sami sebe da gledaju, pa se sav posao sveo na mene. Moraju da budu čisti i uredni – kaže Milivoje Tomić.
Kuća samo što nije pala, nemam para da je popravljam i ostajem tako da se mučim.
Put do njih gotovo je neprohodan, jer žive usred šume, pa nijedno vozilo ne može da dođe do njih.
– Kuća se urušava i mi spavamo u strahu i videćemo dokle ćemo, samo da ne padne na nas, da nas poklopi – kaže Milivoje.
Kroz pocepane zidove često ulaze pacovi, miševi i zmije, aTomići su u konstantnom strahu da se stoletna kuća letvara ne uruši na njih.
Kako je zemlja propala, od kuće su ostale samo grede, a kroz kuću fijuče vetar konstantno.
Stari kreveti, vitrine i klupe i svi spavaju u jednoj jedinoj sobi. Kupatilo ne postoji.
Moram da se brinem o sestri i bratu, jer su bolseni. Moram da ih vodim kod doktora, jer oni sami ne mogu. Idemo po 50 kilometara do prvog Doma zdravlja, većinom peške. Ako nas neko poveze, poveze nas – kaže Milivoje.
Tokom zime budu i po šest meseci odsečeni od sveta.
– Pripremim se ranije, sve na leđima donesem – kaže Milivoje.
Pre oko dve godine pojavila se nada da će dobiti novu kuću i siguran krov nad glavom.
Javio se donator da mi napravi montažnu kuću. Ubeđivao me je da kupim parcelu na svoje ime, i ja sam je kupio i mnogo uložio. Prodao sam stoku i volove i zajmio sam se od ljudi i obećao sam da ću im vratiti preko nadnice, ali se taj donator nikada nije vratio – kaže Milivoje.
Nesrećni čovek se i zadužio, ali od donatora ni traga ni glasa.
Kurir.rs
