Razumem da je to sigurno većinski stav u menadžmentu, i da trpi pritiske, ali: šta će da mu bude ako kaže – neću? Neću da progonim progonjene, neću da stajem na stranu nasilnika, a protiv žrtve, neću da nevine krivim, a krivce da ne spominjem, neću da čitav jedan svet normalnih, običnih, ugroženih ljudi – klevećem da su zlo. Eto, neću. To da je rekao, šta bi moglo da mu bude? Da ga smene – ne mogu. Da dobije otkaz – isto ne. Šta je onda razlog ove strašne izdaje i posrnuća čoveka, upitala je dramska spisateljica Biljana Srbljanović reagujući na govor patrijarha Porfirija koji je izrekao nakon “Litije za spas Srbije”.
Srbljanovićeva je na svom Fejsbuk profilu napisala tekst koji prenosimo u celosti:
Poslednjih godina se trudim da se uzdržavam od komentarisanja ispada Srpske Pravoslavne Crkve, najpre zato što nisam učlanjena u tu organizaciju i smatram da to vi pripadnici treba prvo da rešite sami, zatim jer od nje ne očekujem ništa, a pogotovo ništa dobro i na kraju jer ne mogu da se razočaram u nešto što nikad nije skrivalo šta zapravo jeste.
Ipak se sad nešto mislim, više na nekom apstraktnom nivou: šta može osobu koja je na poziciji Patrijarha, dakle, ko Papa je, ko kraljica, ko Tito, ko Meril Strip, ko otac porodice u patrijarhatu, ko zaštičeni sustanar na doživotnom izdržavanju, ko član SANU ili Toni Soprano (nakon smrti majke i ujaka), ko Zevs da je, ili čak i najgori sudija američkog Ustavnog suda, ko Bajaga da je i redovni profesor Univerziteta (prtz), šta dakle može čoveka na poziciji doživotne i neupitane moći, sa koje niko ne može da ga smeni, da natera na ovakvu kolaboraciju sa zlom?
Šta mogu da mu urade generali iz Sinoda? Šta je leveridž najmračnijih struja inače mračne skupine maškara, da primoraju jednog, do sada manje-više pristojnog čoveka, da izađe i ponizi sebe tako što pristane da ćuti na razne Nikanore i odlikovanja za razne Šešelje, a progovori protiv nevinih ljudi i proglasi ih za zlo?
Šta može da ga natera na ovakvo posrnuće?
Razumem da je to sigurno većinski stav u menadžmentu, i da trpi pritiske, ali: šta će da mu bude ako kaže – neću? Neću da progonim progonjene, neću da stajem na stranu nasilnika, a protiv žrtve, neću da nevine krivim, a krivce da ne spominjem, neću da čitav jedan svet normalnih, običnih, ugroženih ljudi – klevećem da su zlo. Eto, neću. To da je rekao, šta bi moglo da mu bude? Da ga smene – ne mogu. Da dobije otkaz – isto ne. Šta je onda razlog ove strašne izdaje i posrnuća čoveka?
Ima dve mogućnosti:
1. ili je uvek mislio ovako kao sad, ali je lagao i krio se
2. ili je ucenjen nečim većim i od mene i od vas. Nema treće.
On odlično zna koliko LGBT ljudi ima među SPC vernicima. On još bolje zna da ti ljudi trpe nasilje, obespravljenost, poniženje, mržnju, svakojako zlo. On zna da seksualni identitet nije uvoz “Zapada”, nije uvoz ni Istoka, ako ćemo pravo. LGBT identitet dolazi iznutra, on je deo čovekove prirode, neodvojiv, prirodan, imanentan i urođen. On zna da je u pitanju jedna toliko prirodna stvar, da je nemoguće racionalno objasniti otpor. On zna značaj kvir identiteta od antičke filozofije i svih civilizovanih društava, učio je da ceni pedera Platona, bre. Hoću da kažem, nije u pitanju Risto ili Filaret, svi mislimo da je ipak neki bolji tip.
Zašto onda ovo? Čemu demonstracija sile, okupljanje ološa da ti se mole protiv prava na život drugih ljudskih bića? Kako i zašto neko pristane na to? I da je SAMO prećutao arhiepiskope Udbaše, šibicare i švercere, seksualne manijake i bahate budale, klošare što tuđu decu koja su u pelenama vređaju, pedofile, probisvete, plaćenike i fašiste u sopstvenim redovima, naopako bi bilo, ali dobro, ljudi smo, nikog ne možeš da nateraš da ne bude kukavica, jeste sramno, ali i očekivano, nek ćuti kad nema snage. Ali na sve to, na sav taj sebični konformizam, na hibris ćutanja koji teško da je oprostiv, kad je konačno odlučio da progovori, odabrao je da nanese još veću nepravdu i bol.
Kakva neobjašnjiva stvar i kakav veličanstveni sebičluk, kakvo posrnuće čoveka i autoriteta, kakav sunovrat duha, taman i da nije poglavar što mora da nas podseća na ljubav i patnju Hrista Spasitelja, koji je odgovoran za jedinstvo svih jerarha, a ne samo najgorih među njima, taman da nije ništa od ovoga, ko može naći opravdanje za to? Sin Božiji stradao je i za ove ljude, nikada se nije odrekao bilo koga.
Koji autoritet podržan kakvom arogancijom neki, bilo koji, a pogotovo ovaj sluga Božiji, može sebi da dozvoli da prigrabi, pa da se danas, a u ime Spasitelja, svrsta na stanu nasilja i mržnje, a protiv ljubavi nevinih, koje naziva zlom? Meni je sve ovo toliko potresno da ću, od tuge, postati religiozna, zbog nepravde prema Hristu, što nas je sve, istorijski gledano, zadužio životom. I sopstvenom smrću.
nova.rs
