Veliki scenarista i pisac Abdulah Sidran godinama je sarađivao sa režiserom Emirom Kusturicom, a tu saradnju uništili su rat, ali i različite vizije o budućem putu njihove umetnosti. Sidran je sada otkrio kako je to bilo sarađivati sa Kusturicom, kako su se svađali i kako su se na kraju i rastali.
Kakva je bila vaša saradnja sa Emirom Kusturicom? Koliko ste se u tom kreativnom procesu dopunjava li, a koliko gložili?
Ja sam u kinematografiji boravio i delovao – kao gost. Sa toga gostovanja vratio sam se pre mnogo godina. Moram priznati da sam imao sreću da je moje tekstove uzeo maksimalno darovit čovjek i od njih napravio više nego dobre filmove. Imali smo tokom procesa rada poneku kavgu, kreativnu kavgu. On nešto predlaže, ja neću da prihvatim dok mi ne dokaže punu osnovanost ideje, itd. Tvrdoglav ja, tvrdoglav on. Bukvalno se držim logike, a on to ume relativizirati, uveren da postoji ono što se zove ‘filmska logika’. Ja tad opsujem svaku logiku koja je suprotna običnoj logici. Neću ja da prihvatim to i to i nema razgovora.
Evo, uzmite svoje mobilne i ukucajte samo: ,,Čkalja se kupa”. Scena iz neke stare beogradske TV serije, drame, čega li. On je parafrazira, na početku ,,Oca na službenom putu”. A šta je tu onaj djed Muzafer? Igra ga Paja Vuisić. Impresivan fizikum. Kupa ga u teknetu kćer, igra je Mira Karanović. Šta je tu problem? Takva je stvar bila i ostala nezamisliva u bosanskoj, muslimanskoj porodici, apsolutno je nemoguće to da ćerka kupa gologuzog oca. Ali se tu režiser vodi ekspresijom slike/kadra, i zanemaruje logiku. Režiser je fasciniran – pa će i bioskop- publika biti fascinirna – ekspresijom slike: golemo debelo telo, u tesnom teknetu, po njemu voda iz limenog bokala… raja se odmah smije. A onda analiziraj rečenicu koju on izgovara: ,,Drugi j*bu, a ti se, Muzafere, kupaj.” Šta je smisao? Logika kazuje da više j. onaj koji se više kupa, ili, da se više kupa onaj koji više j. Šta je tu ideja? Ne postoji logički temelj. Ta je rečenica stupidarija. Još to izgovara čovek kog kupa ćerka. O tim se stvarima mi svađamo i on uvek kaže: „Da, ti si u pravu, nema logike, ali postoji filmska logika.” A ja mu uvijek kažem: ,,J*bem ja svaku logiku koja je protiv logike.” Bilo je takvih konflikata.
Recimo, kad dečak s majkom, u filmu ,,Otac na službenom putu”, odlazi u posetu ocu, rudnik Lipnica, kod Tuzle. Ja jesam s mamom išao tati u posetu, ali nisam bio mesečar… to sam ubacio na Kustino insistiranje, i pokazalo se genijalnim, taj lunatički motiv veoma je podigao vrednost filmske priče. Međutim, kad su oni u poseti, pa dode situacija u kojoj bi trebalo da ‘vode ljubav’ – režiser smisli da malom lunatiku vežu zvonce za nogu. Pa je li to logično? Zvono zvoni kako god se dete pomakne? To je budaleština. Ako nećeš da dete izade, metneš zvono na vrata. To je čista budaleština. Ali je u režisera mozak koji računa na trenuti efekat. Šta je nekom smešno kad lopta padne u tortu? Ali raja se smije.
To se svede na to da pisac piše, režiser sugeriše, a pisac nastavlja pisati ako usvoji sugestije i pronađe način da ih ispiše. Režiser od scenarija onda pravi knjigu snimanja i razara scenarij, jer scene ređa prema objektima, praktičnosti, tehnici. U toj fazi posla pisac ne sudeluje, niti ikad vidi knjigu snimanja. Kod nas je tako, u Americi postoji ugovorna stavka po kojoj pisac mora parafirati i knjigu snimanja. Nije dobro to što se kod nas uvrežilo kao normalnost. Da režiseri imaju praktično neograničenu slobodu izmene, ‘dorade’ i ‘prerade’ književnog teksta. Pri čemu ni klasici nisu pošteđeni. Bio jedan primer, kad pozorišni reditelj, u najboljoj namjeri, celog ‘Hamleta’ prebacio na otomanski dvor. Dobra predstava bila. Ali se znalci zgražavali takva fabula je nemoguća u pravnom sistemu šerijata, koji sasvim drukčije reguliše prava nasljeđa.
A onda je rat zaustavio snimanje porodične trilogije. I ne samo to. Potpuno je promenio i vaše međusobne relacije. Kako biste, kada se po strani ostave sve konstrukcije, iz konteksta izvađene priče, ocenili svoj ljudski odnos sa Kusturicom?
Smatram da je ta stvar u svojoj naopakoj stereotipskoj verziji toliko ukorenjena da nikakva moja naknadna tumačenja to ne mogu promeniti. Naš je taj puk, pučina, st*ka jedna grdna. Mene napada neki bošnjački nacionalista, a i ja sam nekakav bošnjački nacionalista, i kaže da sam p*zda jer sam išao na ‘poklonjenje’ Kusturici. B*daleština. Mene vređa da u intervjuu na deset strana imam više od tri reda o toj osobi. Ta osoba je jedan od najtragičnijih likova među svim našim eksjugoslavenskim stvaraocima i kulturnim poslenicima. Jeste li vi registrovali da je ovde, u narodu, kreirana jedna prekrasna urbana legenda?
Naš Emir Kusturica je, prema toj priči, poginuo gore na Zlatištu. I mi, njegovi prijatelji, kako kazuje ta legenda, redovno idemo na mesto pogibije, na granici između entiteta, na poklonjenje. Poginuo je kao komandant diverzantskog odreda Felini. A da ono što se tamo, u Beogradu, pojavilo kao taj naš poginuli Sarajlija, da je to Milošević poslao ljude na teren da pronađu nekoga ko liči na stvarnog Emira K. I oni negde u Šumadiji našli nekog Panteliju I. Milosavljevića, stvarno isti, kao kloniran. Ideja je bila da se stvori iluzija kako je veliki sarajevski, bosanski i jugoslavenski režiser, stao na stranu Miloševićevog režima. A time se praktično odrekao svoje domovine i svoga naroda. Mnogi ljudi i danas dopuštaju neki procenat mogućnosti da je ta urbana legenda zasnovana na istini.
Da onaj Pantelija, tamo, taj dvojnik ne zna onako dobro režirati! Nešto se tu petlja, nečeg ima, nešto se muti. Ali nema duha Sarajeva, što je naš Zlatni ljiljan, stvarni Emir Kusturica, imao. Pišu mu stranci kritike, izdvajaju prva dva filma, pa kažu da nikad posle nije ‘dosegao sam sebe’. Ja ništa od toga nisam gledo, pa ne znam.
Bilo je i pored loših odnosa među vama šanse da se snimi i treći deo, ali do toga nije došlo. Gde je zapelo?
Ta je priča zanimljiva za našu filmsku mikroistoriju. U Italiji je bankar Gracijano Mangoni, veliki mecena, poznavalac umetnosti, obrazovan, finansirao tamo razne pozorišne grupe, festival u Ankoni, svašta. Obožavao naše filmove, Kustu smatrao genijem, a njegova žena čitala moje pesme na italijanskom, bila oduševljenja, ponešto znala i napamet.
Taj je bankar, 15 godina nakon Dejtona, napravio projekat kojim bi ‘pomirio’ i sastavio ‘zavađene’ bivše saradnike i prijatelje – scenaristu Sidrana i režisera Kusturicu. Preveli su moj scenario ,,Prvi put s ocem na izbore” eksperti mu rekli da je bolji i od ,,Doli Bel” i od ,,Oca na službenom putu”. Njegovi saradnici dali na ekspertizu, da se proceni vrednost scenarija, i oni u Rimu procijene na – hej! – 150.000 dolara. To bi dakle bio moj honorar! Ali od toga nema ništa, ako Kusto ne prihvati da radi.
Organizuje Gracijano Mangoni na festivalu u Ankoni da se tu, na tom festivalu, vidimo Kusto i ja, nakon tolikih godina. Bio, čini mi se, septembar 2009. godine. Na tom festivalu će biti koncert Emirove rok grupe, a ja ću imati svoje književno veče. Sve je čovek uredio. I šta se dogodi? Ja ne odem na njegov koncert. Čujem tu urnebesnu muziku, meni je to teško slušati, da me ubiješ. Možda bih i mogao, ako bi se spustilo za nekoliko decibela. U Sarajevu me optužuju da mi smetaju ezani, a ja kažem da mi smetaju decibeli. Tako i tamo. Ne odem na koncert. On ne dođe na moje književno veče i mi se nikako ne vidimo. Bilo me stid pred divnim čovekom, Gracijanom Mangonijem. Ceo festival zbog nas priredio, a ono – piši propalo.
Ipak ste se nakon toga videli i razgovarali? Kako je to izgledalo?
Valjda su ga Italijani daljinski pritiskali, kad je prošlo neko vrijeme, i Kusto pošalje novinarku Danku Savić, da malo popričamo, pre nego što bi on eventualno došao. Njegov Mećavnik je blizu, deli nas Drina, Višegrad na pola puta između mog i njegovog boravišta. Bila Danka, ona je i moj prijatelj, ali sam ja stalno imao osećaj da ispituje teren, topografiju, da vidi ima li okolo sumnjivih kota, snajperskih pozicija, da ga neko ne bi upucao. Meni to nije bilo nelogično. Posle svega šta se u nas zbivalo, naša je obaveza biti paranoičan! Sve dakle okej. Šestog aprila dode on kod mene. Idemo k tom cilju, da zajedno pravimo treći deo moje zamišljene tetralogije.
Višestruk je moj interes u tome. Novac jeste užasno važan, ali nije važniji od nekih drugih interesa i aspekata. Moja je težnja da dovršim porodičnu priču veća od svakog novcima iskazivog motiva. Zatim pitanje vlasništva, pripadnosti. Kojoj i čijoj kinematografiji će istorijski pripadati ta remek-dela mladog Kusturice? Ako bismo radili još dva, svaka bi dvojba bila uklonjena. Danas se to – koliko znam – knjiži kao deo istorije srpske kinematografije, što je nonsens, ali nije jedini, imamo ih milion, u našoj zajednićkoj istoriji. Prirodno je, kako neće biti prirodno, da sam ja sam želio i Boga moleo da se projekat toga Gracijana Mangonija ostvari. Strahovita je bila moja potreba da ta moja porodična trilogija ne završi u ostavštini pokojnog pisca AS-a.
Međutim, brzo sam vidio da Kusto nije ni pročitao scenario, nego mi kaže, citiram: ,,Avdo, padom Berlinskog zida te su naše teme postale irelevantne. To više nikoga ne zanima.” A nije nevažan ni ovaj detalj: on bi se, da je uradio „Prvi put s ocem na izbore” – oslobodio omraze koja je na njega pala u Sarajevu, u Bosni, u sarajevskoj raji. Njemu sve to nije bilo važno. On je imao svoj svet, zaklonjen zavjesama iza kojih su samo rijetki mogli zaviriti.
Šta je iza tih zavesa, šta mislite?
Komplikovano, preopširno. Sve što ljudi znaju, sve što zna tzv. domaća kul- turna javnost, novinari, mediji – uglavnom nije ni 3% onoga što jeste istina, celovita istina. Ljudi, recimo, ne znaju da su i ,,Doli Bel” i ,,Otac na službenom putu” bili u bunkeru, da nisu imali dozvolu za prikazivanje. Film „Doli Bel” je iz bunkera izvadio Jure Bilić, predsednik CK Hrvatske. U Sarajevo je dolazio Goran Babić, najveći živi hrvatski pesnik, da razgovara sa partijskim egzekutorima.
„Doli Bel” je prikazana premijerno u art kinu „Tesla”, a bilo je objašnjenje da taj film daje ‘lažnu sliku naše socijalističke i stvarnosti’. Babić ispriča Biliću da je to dobro, Bilić traži da ja donesem kasete i da mi pogledamo film kod njega u stanu, i kad je pogledao, on kaže da tu nema ništa sporno. To bude preneseno partiskim drugovima u Bosni i film krene u distribuciju.
,,Otac na službenom putu” je imao još goru sudbinu. Njega je spasao Kusta. Odmah nakon tzv. prve klape snimanje je obustavljeno. Pisanu elaboraciju, ne znam u kojoj fazi, ali sam je imao u rukama, uradio je jedan od najvažnijih političara cele te epohe, veoma obrazovan čovek, intelektualac, poliglota, na šest kartica teksta, sa poentom: ,,Informbirovska tema na informbirovski način.” Propala stvar. Tri-četiri meseca su prošla, dok je Kusto u svojoj knjizi – skolesao Miru Stupicu, čuvenu glumicu i suprugu Cvijetina Mijatovića Maje, tadašnjeg predsjednika Predsjedništva SFRJ, da Cvijetin pročita scenario i pomogne da se posao odblokira. Nakon što je pročitao scenario, Cvijetin je rekao da tu nema ništa sporno. Tako Kusto priča, a mi ne znamo ništa više od toga. Bilo je važno da je blokada skinuta, idemo dalje. Mnogo godina kasnije, uočavamo jednu neobičnu, veoma neobičnu stvar. U istoriji komunističkih partija, svejedno gdje, ne postoji primjer da je Partija opozvala svoju odluku. Da bi se to dogodilo, morala bi postojati neka jača sila. A to je ona sila čije djelovanje nije vidljivo, ali se protiv njene volje u nas malo šta moglo uraditi.
Emirov otac Murat, komunist boljševičkog profila, a hercegovačko ratno siroče i partizan sa 14 godina, imao je veliko iskustvo sa tim zavesama i znao linije kojima se moglo jelovati i sa jedne i sa druge strane. Verujem da je to bila putanja kojom se podigla zabrana sa „Oca na službenom putu”.
Usledile su i vaše uzvratne posete Kusturici?
Jesu, otišao sam na Mećavnik, odmah, 10. aprila, sa svojim goraždanskim sto- larom i vozačem Macom. Njemu drago da vidi velikog Kustu. Ja dolazim, a Ku- sto pripremio TV ekipu. Došla ona sjajna novinarka Antonela Riha da kamera zabilježi naš susret. A on me, dok se pozdravljamo, pita: ,,Hoćemo li se triput poljubit?” A ja mu odgovaram: ,,Mnogo je i dvaput.” Nije mi bilo ugodno što su oko njega stalno oni nabildovani momci, kao čuvaju ga od nečeg. Jednom su stali pred njega, učinilo im se valjda da bi nasrnuo na mene, nešto smo se oko nečeg bili žestoko prepirali. Dobro.
A šta je sa poslom? Odbacio je, apsolutno, mogućnost da se nastavi sa mojim porodičnim ciklusom, a predlaže da po motivima Dostojevskog, Zločin i kazna, radimo scenarij u kojemu bi Raskoljnikov bio neki siromašni mladi filmski režiser u Parizu, kojemu novac za snimanje filma nudi neki bogati čovjek, a da ovaj zauzvrat ubije njegovu… ne znam koga, babu, ženu… Meni to bilo baš neprihvatljivo. Drugo je bilo, što mi predlaže, film o Emilijanu Zapati, heroju Meksičke revolucije. Njemu je Gordan Mihić napisao scenario, ali se Emiru ne sviđa i kaže mi: ,,Ja sam Gordanu platio, imaš pravo, radi šta hoćeš.” A ima genijalna scena na početku. Vojska nekakva napustila neko selo, trebe žene kuće i sobe kroz koje je prošla vojska i dižu čaršave i na jednu stranu bacaju bijele, a one sa crvenom flekom na drugu. Vojska je, znači, tu silovala devojčice. Moćno. Ja kažem Emiru da ja ne mogu to da radim tako jer ja suviše poštujem Gordana. Majke mi moje. Ja sam majstor za ove sentimentalne p*zdarije, a univerzalno gledano, Gordanu Mihiću nisam ni do koljena.
Treća je tema koju mi je Kusto predložio bila donekle prihvatljiva, ali mahnita. On je čuo, iščeprko, da ćerka jednog beogradskog glumca ima opsesivnu ideju da ide u Rusiju i da tamo pronađe pouzdanog krvnog potomka Fjodora Mihajloviča Dostojevskog i da sa njim zatrudni, pa da u stomaku u Srbiju donese dijete potomka Dostojevskog. Jebote, to je genijalno, mahnito. Neće čovjek da radi dovršen, genijalan scenarij, a ovo mi predlaže.
I kako je konačno puklo između vas?
Kad je počeo graditi ono u Višegradu, zvalo se na početku Kamengrad, posli- je je došlo Andrićgrad. Ja mu kazao da bi najprije morao podići spomenik žrtvama – u Višegradu je pobijeno i prognano većinsko bošnjačko stanovništvo – što mu se nije moglo svideti. Ali je ipak nešto kao prihvatio. Pamtim rečenicu: “Da, ali će to biti spomenik svim žrtvama, iz svih epoha”. Da li sam mislio ozbiljno, ili sam ga provociro, to danas ne znam, ali sam mu kazao da sam i ja, i svi mi Bosanci, njemu mnogo zahvalni za to što gradi, jer će taj objekt – danas Andrićgrad – jednog dana, čim se malo slegnu vremena, biti Muzej genocida u Istočnoj Bosni i Podrinju. I on me otera u p*čku materinu. Eto tako. Meni ostao scenario, kao mlazni avion u garaži, nema pilota koji to zna voziti, ni vlasti koja to hoće servisirati. Kazao sam deci da im je to nasleđe, mrtvi kapital, neka ga oni ožive, ako nekad u Bosnu dođu bolja vremena.
(Kurir.rs/Nedeljnik)
